Šta je opozicija htela da kaže

U našoj javnosti se ovih dana diskutovalo o zahtevu jednog dela (samoproglašene) proevropske opozicije koji je upućen predsedniku Republike Srbije, a u kojem se traži raspisivanje parlamentarnih i beogradskih izbora. Suština problema je što su potpisnici predloga, predstavnici parlamentarnih stranaka i (navodni) organizatori protesta „Srbija protiv nasilja”, u dopisu, u prvom i poslednjem pasusu, upućenom kabinetu predsednika tražili raspisivanje, a ne održavanje izbora do kraja ove godine.

Međutim, u izjavama za medije podnosioci podneska su se različito izjašnjavali – pojedini su istakli da su, zapravo, tražili datum za održavanje izbora, a drugi su pak ostali verni tekstu dopisa, u kome je navedeno raspisivanje izbora.

Pažnju javnosti je, pored pomenutog nejasno (neprecizno) formulisanog zahteva, privukla i izjava predsednika Srbije da će „uzeti u obzir i njihovu nepismenost i u skladu sa tim gledati da im izađe u susret”. Ako se analizira sadržaj teksta pomenutog zahteva, navešću kao primer samo poslednji pasus u kome se ponavljaju iste reči u rečenicima, jednoj do druge. Sintagma „više puta”, kojom počinje prva rečenica poslednjeg pasusa, ponavlja se i u narednoj rečenici. Prva rečenica poslednjeg pasusa se završava rečima „takav zahtev”, da bi već sledeća rečenica počela isto. Reč „zahtev” se ponavlja i u nastavku, u trećoj rečenici, kao da ne postoji nijedan sinonim u bogatom rečniku srpskog jezika. Dalje se traži da „odgovor dobijemo što pre”, umesto da se koristi zvanična formulacija : „u što kraćem roku”.

Da je trebalo da budu konsultovani pravnici, ili barem pismene i stručne osobe, ukazuje i sintagma „gotovo svih iz opozicije u parlamentu”, koja je mogla biti zamenjena nekim primerenijim obrazloženjem. Takođe, ako obratimo pažnju na sam naslov zahteva, podnosioci su u njemu naveli kao predmet „raspisivanje parlamentarnih i beogradskih izbora”. Ovakva formulacija je razumljiva u kolokvijalnom govoru, ali u službenoj komunikaciji ipak treba jasno i precizno formulisati zahtev, jer je, zapravo, reč o „izborima za narodne poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije”, odnosno o „izborima za odbornike u Skupštini grada Beograda”, te je to trebalo da stoji, kako u naslovu, tako i u predmetu zahteva. Da je deo opozicije jasno i precizno formulisao svoje zahteve, sigurna sam da se danas ne bi diskutovalo „šta je pisac hteo da kaže”, odnosno šta je, zapravo, traženo od predsednika države. Ako se sve ovo uzme u obzir, zahtev je, zaista konfuzno i laički napisan.

Osim toga, dopis nije napisan na pismu koje je u oficijelnoj upotrebi u našoj zemlji. U skladu sa odredbama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama (član 10), u zvaničnoj komunikaciji, kada se tekst ispisuje i latiničkim pismom, tekst se na latinici ispisuje posle teksta na ćiriličkom pismu, ispod ili desno od njega. S obzirom na to da je tekst dopisa na latinici, to nam govori da pomenuti zahtev nije u skladu sa zakonom. Jer nije u pitanju privatna prepiska, već se deo predstavnika opozicije obraća državnoj instituciji. Zamislite da se, na primer, u susednoj Hrvatskoj predstavnici opozicije obrate predsedniku države zahtevom na ćiriličkom pismu ‒ kakav bi to skandal tamo izazvalo!

I na kraju, postavlja se pitanje: Kome su zapravo potpisnici zahteva trebalo da se obrate? Prema Ustavu (član 109), predsednik republike može, na obrazloženi predlog vlade, da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore za narodne poslanike. U slučaju raspisivanja izbora za odbornike Skupštine grada Beograda to čini predsednik Narodne skupštine. Formalno pravno gledano, podnosioci zahteva je trebalo da se ipak obrate Vladi Republike Srbije, osim ako njihova ideja nije bila da se pošalje još jedna poruka. I na kraju, u potpisu teksta, nisu se udostojili ni da navedu svoja imena i funkcije, već su stavili inicijale ili su pak njihovi potpisi nečitki. Sve ovo ukazuje na to da pojedini opozicioni predstavnici ne znaju ni šta hoće, ni kada, ni kako to da ostvare.

Specijalista politikolog za međunarodne poslove