Kod mene đavo nikad nije ružan

Divno je videti devedesetogodišnjeg Đorđa Kadijevića s tegovima u dnevnoj sobi i kako najavljuje svoj budući angažman na novom filmu.

Đorđe Kadijević, reditelj, likovni kritičar, istoričar umetnosti, autor kultnih filmskih i televizijskih ostvarenja: filma Praznik, Leptirica, serije Vuk Karadžić, filma Karađorđeva smrt, Sveto mesto, ali i mnogih drugih filmova i serija velike umetničke snage i vrednosti koji su nosili u sebi nečeg hermetičnog i zato su manje poznati široj javnosti. Dobitnik je Gran-pri Evrope za seriju Vuk Karadžić, a istoimeno ostvarenje Unesko je uvrstio u riznicu kulturnog dobra Evrope i sveta. U toj riznici su sa ovih prostora još samo srednjovekovni srpski manastiri i Andrićevo delo.

Erudita uvek raspoložen za razgovor, čovek koji sa sobom nosi dozu pesimizma, ali s puno šarma i neodoljive privlačnosti. Ovaj razgovor vodimo povodom pola veka od nastanka filma Leptirica.

Umetnici koji su odrastali tokom Drugog svetskog rata spadaju u najplodnije stvaraoce 20. veka. Kako je rat na vas uticao?

Na mene je rat delovao u najgorem smislu reči jer sam se nalazio u godinama kad iz dečaka idete ka mladiću. I to je vreme kada vas svi (počevši od porodice pa do škole) podučavaju da vi prihvatite društvo u koje ulazite, da se uverite da je to društvo dobronamerno prema vama, kada navodno to društvo čini sve da vi budete pozitivni član te društvene zajednice i da date sve najbolje od sebe što je u njenom interesu. U takvom trenutku kada sam morao da budem upućivan na taj optimistički utopizam, ja sam doživeo jednu takvu ljudsku kasapnicu, jednu takvu strahotu kao što je Drugi svetski rat.

Vidite u takvoj situaciji s takvim slikama i takvim iskustvom šta vama ostaje? Ja sam mogao postati mizantrop, ali ja sam se branio od toga i rekao sam ne, ne smeš mrzeti ljude. Jer čovek je inače tragično biće. Postoji iskušenje u potpuno izgubljenom poverenju u čoveka svestan da je čovek spreman da počini zverstvo. I sada braneći se od opasnosti od mizantropije, globalnog pesimizma i crne slike sveta, vi imate jednu alternativu: našao sam izlaz u jedinoj soluciji, shvatio sam da drugog izlaza nema, da ne mogu prihvatiti nijednu ideologiju, da više nikakva vera, nikakva ideologija, nikakva teorija društva ne može uticati na mene. Jer ja sam video da je to jedna zbrka zloćudnih utopija koje dovode do entropije, latentne sile destrukcije sveta. Ja sam našao jedan nezlobivi i nimalo destruktivni revolt. Jedini čist posao koji je uvek bio samo žrtva, a nikad uzrok zla u svetu to je bila umetnost i ta ljubav prema umetnosti i njeni bezbrojni primeri njene uzvišenosti, njene lepote i njenog božanskog karaktera. Ona je jedina sila koju čovek ima i koja može da stvara ex nihilo i da je to jedini dokaz da Bog postoji jer nam je dao deo svoje moći da ni iz čega stvaramo. To je nešto u šta sam ja najdublje poverovao.

Pripadate crnom talasu jugoslovenske kinematografije. Kako iz današnje perspektive gledate na vaše početke na filmu?

Ja sam se specijalizovao za kontrarevoluciju. Za jedan žanr suprotan onoj filmskoj apologetici koja je pratila našu revoluciju i podvige izgradnje zemlje posle rata. Snimao sam filmove bez ijednog partizana. Imao sam zadatak da nađem antičku dramu pokazujući i da je ta strana imala ljudi koji su čak mogli biti nevini i da nisu svi krvnici i zločinci. Dežurnoj ideološkoj svesti takvi filmovi se nisu svideli. Borba protiv destrukcije i falsifikovanja naše istorije. Gde neki ljudi umesto da se dive podvizima naših heroja i graditelja naše srušene zemlje, stalno osvrću na onu drugu stranu u kojoj čak nalaze pozitivne karaktere. Našao sam se u društvu s Makavejevim, Aleksandrom Petrovićem, Žilnikom i drugima koji su bili optuživani da vrše opstrukciju aktuelnom sistemu vrlo perfidno ublaženu koja razvodnjava onaj gorući entuzijazam što su ga raspirivali reditelji tipa Veljka Bulajića i njemu sličnih. Meni je bilo jasno da smo mi loše prošli, Saša Petrović je isteran s fakulteta, Dušan Makavejev lutao po Evropi, Žilnik bio na sudu, a mene nisu dirali jer ja nisam napravio niti jedan film koji prelazi 1944. godinu. Ja sam radio samo revoluciju, odnosno kontrarevoluciju. Na mene se gledalo hladno, popreko i bez poverenja. I shvatio sam jednu stvar, da se moja najveća ljubav, a to je umetnost, i to pre svega filmska, može lako završiti u tom trenutku. Onda sam izveo manevar, otišao sam na televiziju gde producenti nisu bili tako primitivni. I na televiziji sam počeo da radim drugi žanr koji je meni blizak. Otvorio sam jedan novi žanr, to je fantastika, nešto što je meni ležalo, a da nisam ni znao. Moj dugogodišnji prijatelj Dobrica Ćosić se začudio kad sam krenuo da pravim fantastične filmove, on je rekao: Ja sam mislio da sam znao ko si ti, odakle ti to?

Znamo da je strah kod čoveka ontička kategorija, ali vaši filmovi nas plaše na jednom dubljem nivou od holivudskih horora. Koja je tajna vaših filmova i te slojevitosti?

Postoji velika razlika u filmskoj fantastici između anglosaksonskog producentskog sveta koji je uglavnom orijentisan komercijalno i kulturno zabavno i slovenskog mentaliteta koji mi nosimo u sebi gogoljevskog iskonskog. I sam Vuk ima toliko zabaleženih priča fantastike iz našeg naroda. To je mene interesovalo, mene je interesovala gogoljevska fantastika, čak sam i napravio film po Gogolju Sveto mesto. Taj spiritualizam, ta misaono filozofska dubina kojom se ulazi u jedan žanr koji je inače prilično prozaičan. Klasičan horor vas plaši pištoljem, noževima ili na infantilan i gotovo dečji način shvaćen pojam vampira, veštica i duhova što su bajke za malu decu. Ja sam hteo da napravim filmove sa ozbiljnom dramskom podlogom i da dokažem jednu tezu da svet nije samo ono što vidimo i možemo opipati i da se stvarnost ne može reducirati samo na realnost ordinarne zbilje koja je podložna našoj empirijskoj evidenciji, znači videti, dotaći, razuveriti se. Nego da je ljudski život pun unutarnjeg mnoštva, slike naše imaginacije, naše mašte, naših snova, našeg ludila, svega toga i da je to proporcionalno sastavni deo naše stvarnosti. Za mene te stvari nisu ništa manje stvarne jer one utiču na naš život čak i više nego fizičke stvari. S jedne strane mi se susrećemo s krajnjom trivijalnošću materijalne stvarnosti. Zamislite jedan svet koji ne bi imao imaginacije i koji bi znao samo istinu da je ovo orman, da su ovo knjige, a da je ovo na vašoj nozi cipela, to bi bio žalostan svet, ali pazite mi imamo moć da stvaramo svetove, svetove koji nisu empirijski egzaktni, koji nisu ordinarni i nisu trivijalni, a podjednako su realni jer utiču na naš život, naše ponašanje i samu ličnost i njeno formiranje. I zato sam smatrao da ulazeći u svet fantastike ulazim u jedan segment istog sveta koji je zapostavljen iz preterane prolazne zaljubljenosti naše male i zaostale sredine. Nisam znao da će se izroditi jedan takav film kao što je Leptirica i čija će pedesetogodišnjica predstavljati jednu vrstu kulturnog praznika u zemlji.

Zanimljiva je uloga žena u vašim ostvarenjima. Beskrajna lepota s demonskom suštinom?!

Kod mene u svakom filmu postoji satana. Ja sam uzeo za primer jednog velikog svetskog pisca Oskara Vajlda, kod koga đavo nikad nije ružan. Kod mene đavo nikad nije ružan. Prvi put đavo se pojavljuje u filmu praznik u obliku koljača Manojle, koji je lepotan, njega je igrao mladi Duško Janićijević, tada jedan od najlepših glumaca u Jugoslaviji. A onda sam počeo da pravim filmove gde je, recimo, u Leptirici najveće iznenađenje kada najlepša filmska glumica tog trenutka Mirjana Nikolić igra jednu anđeosku pojavu, devojku koja je u seoskoj sredini ugrožena nerazumevanjem i niskim poreklom i kada pokušava da je spase jedan samozvani heroj, a ona se pokazuje kao demon i to proizvodi taj užasan šok koji je prosto neodoljiv za bilo koju publiku. Znate dobro scenu kad on noću dolazi kod nje pre venčanja i naziva je pile moje dok se ona ne nasmeje i ne vidi njenu čeljust vampirsku, a zatim primeti da je sva u dlakama, kad skoči na njega i zajaše ga i dovede do groba u kojem se nalazi njeno stvarno telo probodeno kolcem. Taj šok je neizdrživ po strahoti i to je uzrok popularnosti Leptirice jer je za gledaoca potpuno nepojmljivo i neočekivano da se jedna takva anđeoska pojava može pretvoriti u demona. Nešto slično je u Svetom mestu kad opet jedna od najlepših jugoslovenskih glumica Branka Purić, bivša balerina za koju se ne može misliti da je ona demon, u datom trenutku se prikaže u demonskom liku i izazove takvu grozu drugog tipa naravno ne tako folklornu kao što je to slučaj u Leptirici jer Sveto mesto se ne događa na selu. Dakle, ja sam u nekoj potajnoj faustovskoj korespondenciji s Luciferom, s kojim imam dijaloge trudeći se naravno da se razlikujem po tome što mu nikad neću obećati dušu. Ja imam gorku sudbinu, znate, nisam dovoljno dobar da me Bog želi, a ni dovoljno zao da bi me želeo đavo, onda me ostavljaju na najgorem mestu, a to je ovaj svet.

Reditelj Emir Kusturica je jednom prilikom izjavio da nema veće autokratije od rediteljskog posla. Koliko je teško upravljati ekipom, donositi odluke?

Da biste bili filmski reditelj vi morate imati jednu crtu militarističku, ja sam to nasledio od oca, Kadijevići su inače tradicionalno vojnici bili ja sam prvi dezerter. Morate imati u sebi sposobnost da se postavite pred ekipom oko sto ljudi od kojih svako ima svoj posao i svoj zadatak, koji svi gledaju u vas i čekaju da im kažete šta da rade. E sad vi morate imati jednu posebnu moć komunikacije s ljudima koja je dovoljno dominantna da uliva respekt i poslušnost u dobrom smislu reči jer ako ekipa ne veruje u reditelja, ako oseti da je mekušast i kolebljiv, jadna mu majka. Jedna od najstrašnijih stvari koja može čoveku da se desi jeste da se bavi filmskom režijom, a doživi prezir ekipe. Kad vas ekipa pročita i vidi da ste kako bi mi rekli ono što se zove ženskom genitalijom, kuku vama, oni vas naprave tako smešnim i počnu da vas sabotiraju po instinktu, znate, jer ljudi ne trpe da se pokoravaju reda radi ili zato što se to po ugovoru mora već oni hoće da veruju i daju sve od sebe samo pod uslovom da znaju da to reditelj hoće, a reditelj mora da može da hoće i mora da odlučuje nepokolebljivo. Svaki kadar počinje s komandom „akcija”, a završava se rečju „stop”. Sve što se u kadru desi ja moram znati još kao scenarista, zatim u probi ili bez probe s tim da jako poštujem ono što glumci mogu dati bez moje sugestije, ali da ostane u onoj kategoriji mišljenja koje sam ja postavio kao osnov za film, očekujući da svaki pojedinac da sebe. E kad on oseti mogućnost da da sebe i da je to u saglasnosti sa mnom, onda on počinje da mi veruje i onda su u stanju da urade i nemoguće stvari, naročito ako su u pitanju veliki glumci poput Berčeka, Pavla Vuisića.