Žene kopiraju mušku energiju

Dobre predstave su ključ moga jedinstva sa Beogradom. Beograd je neverovatan susret bogatstva i siromaštva. Toliko je ljudi koji se još uvek vide pored kontejnera, toga u Sloveniji, ipak, nema. Takva blizina siromaštva i bogatstva i užasno veliki raskorak potresna je slika.

U najkraćem, ovo je slika stanja aktuelne stvarnosti koju vidi slovenački reditelj Sebastijan Horvat, koji je prve jesenje dane provodio u probnoj sali Beogradskog dramskog pozorišta sa brojnom ekipom saradnika, u radu na predstavi „Lažljivi život odraslih” Elene Ferante, koja je premijerno izvedena na sceni „Olivera i Rade Marković” BDP-a. Autor dramatizacije i songova je Nina Kuclar Stiković, scenografije Igor Vasiljev, kostimograf je Belinda Radulović, kompozitor Drago Ivanuša, koreograf Ana Dubljević.

Junake Elene Ferante tumače: Maša Obradović, Isidora Simijonović, Alisa Radaković, Jana Bjelica, Mina Nenadović, Anja Ćurčić, Stanislava Nikolić, Bojana Stojković, Jovana Šokčević, Vanja Panić, Sofija Kovačević, Marija Pikić, Nevena Mihailović, Anđela Kribl, Antonela Vasić, Mia Radovanović, Staša Milovanović.

Prema Eleni Ferante, za koju kažu da je među 100 najuticajnijih ljudi u svetu, niko nije ravnodušan – vole je ili osporavaju. Kako i zašto ste se odlučili za scensku adaptaciju njenog rukopisa?

Jug Radivojević me je pozvao da radim novu predstavu u BDP-u. Rekao mi je da je plan da ove sezone rade svetske romane, i onda mi je predložio da radim delo „Moja genijalna prijateljica” Elene Ferante. Nisam poznavao njen rukopis, osim što sam znao da je jako popularna kako u Sloveniji, tako i svuda u svetu. Počeo sam da je čitam. Jezik Elene Ferante je jako jednostavan, i gotovo odmah sam shvatio da u tom rukopisu „živi” neka snažna poezija, da kod nje ima nešto što je za mene u pozorištu gotovo najvažnije, a to je klasna borba. Ona se još uvek bavi klasnom borbom koja je u ovom romanu preslikana na područje između roditelja i dece. Meni je to bilo zanimljivo već kod „Genijalne prijateljice”, a onda sam pročitao i njenu poslednju objavljenu knjigu „Lažljivi život odraslih”. Jako mi se dopala, pomalo je deo moje lične priče i tako je sve krenulo.

Elena Ferante pretežno ima žensku čitalačku publiku. Da li mislite da ćete dopreti do muške publike?

Sigurno. Pa žene dolaze u pozorište i sa muževima, prijateljima, ljubavnicima…

U Eleninim delima lajtmotiv je ljubavni trougao. Ona ne osuđuje takve relacije, naprotiv, razume ih i čini nam se da svet tako funkcioniše. Kakav je vaš stav? Odnosno šta vas je privuklo njenom delu?

To je beletristika koja je meni jako zanimljiva, na prvi pogled jednostavna, dok iz pozadine vire ozbiljne patnje savremene civilizacije, ženska pitanja i posebno klasna pitanja. Ako želite da saznate kako smo došli do kulturne situacije koju imamo sada u Evropi, čitajte „Genijalnu prijateljicu” pa ćete saznati kako je sve počelo.

Elena Ferante otkriva tajne tanane ženske duše, ističe njenu snagu i žrtvu. Kako vi doživljavate ženski svet njenih junakinja?

Tu se otvaraju mnoga vrata... Još pre deset godina ako si bio muškarac i javno izjavio da si feminista, to je bio skandal u smislu kako možeš tako nešto da izjaviš. A danas je to moda. I nešto se tu jako, jako promenilo. Sada nisu žene u prvom planu, sada su trans polni pojedinci u prvom planu, sloboda bilo šta da si. Kao da bi kapital rekao: „Možete da se bavite polnim identitetima, ali nemojte da opet vadite probleme klasne borbe…” Kao da više ni nemamo levicu i desnicu, u zanimljivim smo vremenima, zar ne? Ako me pitate o položaju žene danas, mislim da se položaj nije tako mnogo promenio. Žene koje se uvode u korporacije, politiku, retko, jako retko postignu samostalnu poziciju, ako i jesu onda kopiraju mušku energiju. Nadovezao bih se na film rađen po delu Elene Ferante „Mračna kći”. Tu vidimo škakljivi problem odnosa na relaciji majka–kćerka, odnosno posao–karijera. Da li će da bude uspešna, ispunjena osoba, koja ima ambiciju za karijeru? Da li može da bude i majka koja voli i brine se za svoje dete? Sa neke strane emancipujete ženu, sa druge nameću joj osećaj krivice, da njene odluke nisu prave. Usamljenost, život bez muškaraca.... sve to je prati.

Kako ste dočarati složenost odnosa unutar porodice?

Mislim da se time na ovakav dramski način nismo bavili, zapravo u romanu otac ima samo nekoliko scena. Sav je u njenim očima, pričanju, nema scena gde se to otvorilo za dramsku priču. Više oca vidimo kroz njene oči. Svi znamo da kao ljudska bića imamo najveći problem na relacijama sa ocem i majkom. Posebno sa ocem, ako je žensko dete u pitanju. S jedne strane identifikujem se sa Džoanom, a na drugoj strani i sa ocem. On je levičar, intelektualac, profesor, što sam sve na neki način i ja. Dolazi u sukob sa svojom kćerkom i to je segment gde se on pokaže kao lažljiva osoba. Šta je napravio? Njegov život... On ide od najniže klase, rođen je u siromaštvu, da bi stigao do visokog razreda. Na tom putu najmanje što ga brine jeste moral.

Elenini likovi žive u paralelnom svetu. Da li će publika moći to da dokuči?

To neka bude misterija. Mislim da imamo odličan ključ.

Junakinje Elene Ferante ulaze u svet odraslih, sa posebnim očekivanjima. Kakva su vaša očekivanja u ovom slučaju?

Nadam se da će ova predstava imati odjek, posebno zbog aktuelnih pitanja za koja mislim da su danas kompleksna. Gledamo odrastanje devojčice kojoj su se razveli roditelji i kojoj počinje da se ruši idealna slika oca… Ona samu sebe oseća kao stranca i sve oko sebe, van sebe oseća kao strano. Sve je strano, strano je tvoje telo, identitet, gde se rađa i seksualnost, strani su osećaji. Zbog toga u jednom momentu kaže: najbolje je da ne osećam ništa. E sada ti preko puberteta treba sa sublimiraš tu nedoumicu između sebe i sveta. Pokušavamo da se pretvaramo da smo jedno sa svetom oko nas, da se pomirimo i da nekako stvorimo sebi neki identitet. Postoje ljudi koji se nikada ne pomire. A mislim da postoje i ljudi koji su sasvim zaboravili da su nekad bili u ovim godinama i imali ovakve osećaje. Na sebe iz „onih” vremena gledaju kao na neke izbledele fotografije.

Koji je vaš ključ za trojni pakt pozorište–glumac–publika?

Biti iskren prema sebi, svetu i prema glumcima

Dokle smo došli u tom traganju za istinom, iskrenošću?

Teško je biti iskren u ovakvom radu. Treba da otvaraš neke strane i kod sebe i kod drugih koje ti se baš i ne sviđaju najviše. Meni je to veliko zadovoljstvo, da imam mogućnost da pričam sa velikim umetnicima, jer imam osećaj da vodim ravnopravni dijalog sa Elenom Ferante. To je velika privilegija.

Da biste stvarali morate da doživite i ono što se dešava na sceni. Šta ste vi u ovom slučaju preneli na scenu?

Da se sada bavim nečim što mi je na prvi pogled sasvim strano. To znači neke devojčice od 12 do 16 godina, to su moja deca, ali ipak, to je neka ženska duša, da se bavim stvarima koje su mi kompletno strane. Pa onda pokušam da ih razumem… Mislim da je to i smisao pozorišta: da uđeš u cipele stranca ili baš oponenta i pokušavaš da ga shvatiš…