Pokreti bivših nude budućnost

Suočeni smo sa najezdom bivših u savremenom životu. Bivši predsednik stalno nas uz dozu nadmene didaktike podseća šta je radio zaboravljajući kakve je štete načinio ovdašnjoj demokratiji u naznakama. Bivši ministri vraćaju se u vreme kad su bili na vlasti. Bivše diplomate, bivši direktori, bivši fudbaleri… Imaju li ti ljudi neki sadašnji, a ne samo bivši identitet?

Približavaju se izbori na kojima će koplja ukrstiti čitav kontingent bivših. Od vladajućih naprednjaka, bivših radikala, do galaksije partija nastalih jednoćelijskom deobom Demokratske stranke. Sada se na političkom nebu pojavio novi pokret bivših koji nudi budućnost na obećanju da su dovoljno naučili o grehovima naprednjačke vlasti jer su u njoj barem deceniju aktivno učestvovali.

Preobraćeni trio opozicionara bez pedigrea čine bivša ministarka Zorana Mihajlović, bivši poslanik SNS-a Dragan Šormaz i bivša savetnica prethodnog predsednika republike Stanislava Pak. Sve bivši do bivšeg formirali su pokret „Uvek za Srbiju” čije ime treba da asocira na kontinuitet odanosti zemlji bez obzira na višegodišnje revnosno službovanje u vladajućoj stranci. Zašto nisu ranije izašli? Mogli su da se raziđu ili da rizikuju da budu izbačeni. Nisu, sve u nadi da će ponovo dobiti neko važno mesto koje može da ima lukrativnu pozadinu.

U principu sam veoma sumnjičav prema bivšima. Iz više razloga. Jedni, poput naprednjaka, pokazuju da ne mogu da umaknu svojim radikalskim korenima. Drugi potvrđuju da su u raskol ulazili vođeni liderskim ambicijama i ličnim sujetama. Treći su na prebeg spremni čim procene da su im karijere dostigle zenit, da se fotelja izmiče. Četvrti bi, sluteći propast stranke kojoj su pripadali, da napuste brod za koji misle da tone dovoljno brzo da imaju vremena da properu svoje biografije.

Biti bivši predstavlja se kao kapital isključivo zahvaljujući činjenici da ih strana na koju prelaze dočeka kao heroje. U tome se vlast i opozicija ne razlikuju. Svaki prebeg knjiži se kao uspeh. Opozicioni blok slavi odlazak trojke iz naprednjaka kao početak „paranja SNS čarape” i najavu njegovog raspada. Zaslepljenost blokira svaku analizu o kakvim ljudima se radi.

Kako od naprednjaka preko noći postati demokrata? U nakaradnom sistemu vrednosti izgleda lako. Pod uslovom da se gumicom prebriše odgovornost za učešće u svim prethodnim operacijama naprednjačke vlasti. I pod uslovom da ih, sasvim nekritički, opoziciona javnost odmah primi u zagrljaj. Možda su moji kriterijumi suviše tvrdi, moralistički za društvo urušene etike. Kako namah verovati nekom ko je verno služio a onda napustio gazdu?

Nije ništa neobično da ljudi menjaju svoja uverenja i mišljenja. Istorija sveta puna je takvih primera. Promeni se i vera, a kamoli stranka. Trgovina poslanicima postala je normala u tamnim koridorima vizantijske prirode politike. Od kako su Feničani izmislili novac, načini zahvaljivanja jako su se pojednostavili. No, da ne grešim. Nisu uvek, mada najčešće jesu, merkantilni motivi u pozadini menjanja tabora. Promeniti mišljenje je sasvim legitimno, ali bitno je analizirati dva motiva: ulaska i izlaska.

Govorim o ljudima čije obrazovanje ukazuje da su dobro znali što je radikalski derivat nazvan Srpska napredna stranka. Znali su ko je i šta je Aleksandar Vučić. Ništa im to nije smetalo da najmanje deceniju posvete izgradnji naprednog sveta. Nisu se osvrtali na kritike da se urušava demokratija, da nema pravne države i njenih institucija, da sudstvo nije nezavisno a da su mediji većinski pod čvrstom kontrolom režima. Radili su svoj posao poslušno, kao vojnici partije. Ko im je branio da ranije izađu sa svojim kritikama?

Trojka o kojoj je ovde reč svakako ne može da se nazove krticama u redovima SNS-a, što bi oni svakako voleli da unesu u svoju novu izblajhanu biografiju. Niti dobijaju oreol žrtve, što bi takođe najviše voleli. Tačno je s druge strane da su Mihajlovićeva i Šormaz imali neke izdvojene stavove. Bili su različiti glasovi u SNS-u, ali non fanatiko, što bi rekli Italijani. Tek kada su izašli, saopštili su da smatraju da je Vučić napustio evropsku politiku. Mnogi će se složiti sa tom konstatacijom koja konkretne potvrde ima u raspoloženju javnog mnjenja ili glasanjima za razne rezolucije EU, ali to traje godinama. Prosto se divim visokom pragu njihove (kalkulisane) tolerancije.

Bivša ministarka bila je član G17 pre nego što je 2010. ušla u SNS doguravši dve godine kasnije do potpredsednice. Što je svakako moralo da se zasluži iako je kasnije često bila usamljena u promociji prozapadnih vrednosti izazivajući potmule sukobe sa proistočnim kolegama koji su ponekad znali da dospeju do javnosti, kao prilikom obračuna sa generalnim direktorom „Srbijagasa”.

Dok su samo radili svoj posao, da li su se koncepcijski razlikovali? Bivša ministarka rudarstva i energetike uz mnogo entuzijazma je branila eksploataciju litijuma, „nafte 21. veka”, tvrdeći da od rudnika litijuma u okolini Loznici za životno okruženje ne bi bilo velike pretnje, da su drugačiji stavovi politički motivisani i da je litijum „budućnost zelene ekonomije”. To što se svrstala na stranu „Rio Tinta” je njen lični poslovni stav, ali je istovremeno u poslednjim mesecima svog ministrovanja time pružila snažnu podršku Vučiću – istom za koga tvrdi da je postao neizdržljiv.

Političarki koja je u intervjuima zahtevala da unapred vidi pitanja, erupcija gneva je izbila tek kada je saznala da gubi ministarski resor. Sada kaže da je njen pokret „Uvek za Srbiju” mesto okupljanja „svih građanki i građana koji žele Srbiju u Evropi, koji ne žele da žive u privatnoj državi jedne porodice, koji žele jake institucije u kojima vladaju zakoni a ne partijske knjižice”. Aferim. Mir je bolji od rata.

Šormaz, monarhista po ubeđenju, kome je lista Srbija protiv nasilja „smešna”, takođe je dvostruki bivši. Bio je u Demokratskoj stranci Srbije pre nego što je 2010. pristupio SNS-u. Kao poslanik je bio član raznih skupštinskih odbora, a kao šef stalne delegacije Skupštine Srbije u Parlamentarnoj skupštini NATO zdušno je branio članstvo Srbije u atlantskom savezu. Malo je neobično da mu je netolerantna vlast to godinama tolerisala a da nije bio sankcionisan ni kada je kritikovao državnu politiku oko sankcija Rusiji, evroatlantskog puta i pristupanja EU.

Šormaz, bivši član Glavnog odbora SNS-a, potvrdio je da je pre više od godinu i po dana preneo želju da bude deo izvršne vlasti (Vučić precizira državni sekretar u vladi), ali da bi ga danas bilo sramota da bude deo te vlasti. Ubedljivo ili ne? Zavisi koga pitate.

Ne bih previše o Stanislavi Pak, mada je i ona bila članica glavnog odbora SNS-a. „Velika je čast i blagoslov raditi za predsednika Aleksandra Vučića”, znala je da kaže. Pet poslednjih godina bez funkcije izgleda da su učinili svoje. Naglo se prisetila da 14.000 botova stvara virtuelnu stvarnost. Postala je opozicionarka iz privatnog nezadovoljstva.

Nekako mi se ne dopada kada pokreti bivših nude budućnost.