Čudesni vrt
Ana Antonin je član udruženja „Rukotvorine” koje okuplja desetak entuzijasta u Sremskoj Mitrovici sa jednim ciljem: da sačuvaju od zaborava sve što je tradicionalno i jedinstveno u ovom kraju. Ova novinarka „Sremskih novina” je inspiraciju pronašla – u tikvama.
– Prvo sam počela da pravim maske, jer je svaki oblik tikve izazovan. Ideja mi je bila da ovekovečim zanimljive likove zastupljene u legendamafruškogorskog kraja. San je svakog mladog Fruškogorca da vidi „Fruškogorsku vilu”. Mada deluje čedno i blago, ova vila surovo kažnjava svakog ko nagazi na „vilino gumno”, odnosno, ko nju i njene drugarice uznemiri tokom noćnog druženja pod mesečinom, na fruškogorskim padinama – priča Ana.
Naša sagovornica objašnjava i ostale likove iz legendi svog kraja. „Fruškogorski vilenjak” je klasičan šumski satir koji otima mlade devojke da bi sa njima proveo noć. „Gvozdenzubom” su plašili decu, da će ih odvući na dno ako se kupaju u izvoru. Ova legenda je zapravo nastala kako bi ih leti odvratila da zamute bistre fruškogorske izvore. „U Milice duge trepavice” je tipična Sremica sa dugim pletenicama i neizbežnim dukatima oko vrata. „Sremski podrumar” je neizostavno imao šubaru na glavi jer je u podrumu uvek prohladno, duge brkove i tikvu-nategu pri ruci. „Sremski kuvar” simboliše brojne dobre sremske domaćine, prave umetnike u spremanju čuvenih sremskih kobasica, švargli, kulena, paprikaša, šunki... „Vinogradarka” je uvek doterana, „sremački deran” je dečačić između deteta i momčića, okićen ogrlicom od dugmadi, artiklom koji je nekada bio retkost u ovom kraju.
Oslikavanje plamenom
(/slika2)– Od tikava neobičnih oblika uspela sam da napravim i lampe. Međutim, privukla me je tehnika oslikavanja tipična za zapadni Srem i istočnu Slavoniju. Stara je dva veka i jedinstvena u svetu, a kod nas, nažalost, pomalo zaboravljena. Sastoji se u potamnjivanju koje nije teško izvesti: tikva se prvo iscrta običnom grafitnom olovkom, pa se onda nožićem ili nekim oštrim predmetom ureže crtež. Zatim se ugljenisanim jezgrom oraha pređe preko crteža, a onda se delovi koji treba da budu tamni premažu azotnom kiselinom. Na kraju se to sve izloži plamenu sveće ili petrolejske lampe – objašnjava Ana.
Motivi koje koristi za oslikavanje zavise od oblika tikve, a kako je svaka drugačija, ne postoje dve istovetne šare. Ali, uglavnom su to stilizovane geometrijske i floralne figure i prizori iz svakodnevnog života.
– Šaranje suvih tikava je tradicionalan način ukrašavanja kod nas ali i u svim delovima sveta gde raste ova biljka. U zapadnom Sremu najstarija tikva je signirana 1889. godine i rad je Dragomira Marinkovića iz Adaševaca. Nema racionalnog objašnjenja zašto se tikve šaraju. Jednostavno, reč je o iskonskoj ljudskoj potrebi da kreira, da sebe i predmete iz svog okruženja oplemeni – kaže naša sagovornica.
Od posude do ukrasa
U prošlosti je suva tikva imala niz funkcija u zavisnosti od oblika: kao posuda za razne tečnosti, slanik, natega (posuda za izvlačenje vina i rakije iz bureta), maska, ukras, detalj enterijera, poklon koji uzdiže i darodavca. Pre otkrića grnčarije, plod tikve je spadao među najlakše dostupne i najčešće korišćene posude, pa otud i naziv „sudovnjača”. U našim krajevima služile su za držanje vode, mleka, soli, jaja... a tikvice za držanje rakije, vina ili vode i obično su se nosile za pojasom.
Čvrsti i trajni plodovi tikve pogodni su i za izradu raznih muzičkih instrumenata, na primer za bubanj (prekriva se razapetom kožom), za zvečku (u unutrašnjost se stavljaju pored semena i kamenčići koji daju oštar zvuk).
Na starim ribarskim čamcima tikva je imala višestruku ulogu. Mnogo je lakše bilo čuvati vodu u tikvi nego u glinenom krčagu koji se lako lomi prilikom plovidbe. Tikvu bi opleli kanapom i radi lakšeg nošenja vezivali u paru. Njome su se služili i za izbacivanje viška vode iz čamca. Osim toga tikva je korišćena i kao bova za sidrište, na šta podseća i narodna izreka „Ja tikvu u vodu, a tikva iz vode”.
Tekst i fotografije