Sunovrat savremenog plesa u Srbiji

Učešće na Bitefu uvek daje prostor vidljivosti, posebno umetničkim produkcijama sa nezavisne scene. Jako me raduje povratak Nele, Anđelije, Tatjane, Jelene, Sanje i Borisa na ovaj festival, ako uzmem u obzir da se neki od njih vraćaju u glavni program posle više od 30 godina. Zato sa velikim uzbuđenjem iščekujem večerašnji nastup. Naravno, i sa tremom.

U takmičarskoj selekciji 57. Bitefa publika će biti u prilici da večeras pogleda dve domaće predstave. Koreograf Igor Koruga ovim rečima u razgovoru za „Politiku” najavio je nastup svoje predstave „Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom” od 18 časova u Bitef teatru. Ovaj komad nastao je u saradnji Igora Koruge sa šestoro pionira domaće plesne scene: Anđelijom Todorović, Nelom Antonović, Sanjom Krsmanović Tasić, Tatjanom Pajović, Jelenom Jović i Borisom Čakširanom, a u produkciji Stanice Servisa za savremeni ples.

Delo se bavi kompleksnim pitanjem pozicije savremenog plesa u Srbiji. Skrećući pažnju na ovu problematiku, Bitef nastoji da doprinese borbi protiv dalje marginalizacije savremenih plesnih praksi.

Igor Koruga do sada je bio gost Bitefa kao saradnik u drugim predstavama: „Svet bez žena”, „Bolivud”, „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč”, kao član žirija festivala i predsednik programskog odbora Bitef polifonije. Ove jeseni kao autor predstave „Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom” gostovaće drugi put na festivalu, budući da se sa delom „Samo moje” predstavio 2016. godine.

– Kada sam dobio poziv da radim sa pionirima lokalne nezavisne plesne scene, shvatio sam da za predstavu ne postoji nijedna druga tema kojom bismo mogli da se bavimo, osim temom njihovih 40-50 godina dugih karijera. Jer nije tu interesantno samo šta su (bile) njihove umetničko-plesne prakse, već kako se odvijala njihova samo održivost tokom decenija turbulentnih društveno-političkih promena: od osamdesetih do danas. I na kojim ideološkim i političkim vrednostima su te prakse nastajale, ili se menjale tokom ovog perioda. Na primer: kako su se feminističke vrednosti plasirale kroz njihove plesne prakse i edukacije u Jugoslaviji – kaže Igor Koruga i pita se:

– Šta nam govori podatak da je jedna od učesnica u predstavi bila učenica Mire Sanjine, igračice klasične, narodne i moderne igre, koja je plesala pred partizanskim vojskama tokom Drugog zasedanja AVNOJ-a 1943. godine u Jajcu? Kako su se umetnici politički pozicionirali tokom promene sveopšte infrastrukture u zemlji, bilo da je reč o ratnom stanju bilo o obećavajućoj budućnosti koja se ispostavila kao jalova, i na koje načine je to uticalo na njihov rad? Predstava arhivira krucijalan period našeg društva i transgeneracijski preispituje različite, nekada i kontroverzne odluke koje su ovi umetnici i kao pojedinci i kao pokretači brojnih inicijativa donosili u tom periodu. Zato se za mene ova predstava bavi i načinima na koje ples, kao kulturna i umetnička praksa, učestvuje u dinamikama društveno-političkih procesa.

Kuda ide savremeni ples u Srbiji? Koliko je „plesno” specifično ispričati ovu priču?

Na konkursima javnih institucija kulture u oblasti savremenog stvaralaštva, ove godine podržana je samo jedna savremeno-plesna produkcija, uskraćujući ostalim stvaraocima lokalne plesne scene elementarne i infrastrukturne uslove i pravo na rad. Zato smatram da je savremeni ples u Srbiji u sunovratu. U prilog tome ide i trenutna slika plesne scene: totalna razjedinjenost aktera i organizacija, odsustvo jasnih strategija, zakona i kulturnih politika javnih institucija za unapređivanje plesne umetnosti, monopol privatnih elitnih festivala, korumpiranost, odlazak velikog broja mladih umetnika iz zemlje… Sve to, nisu direktne teme ove predstave, već okolnosti u kojima ona nastaje, i u kojima šest umetnika različitih plesnih i umetničkih ekspertiza, prvi put u svojim karijerama, (na)stupaju scenski zajedno: okupljeni da svojim telima javno dele iskustva sa različitim društvenim okolnostima poslednjih 40 godina. Za mene je već to specifičan događaj po sebi, jer prikazuje trenutak istovremene spremnosti da se delanjem utiče na svet oko sebe, ali i prihvati sopstvena ranjivost usled podložnosti i zavisnosti od infrastruktura koje oblikuju, normativizuju, i omogućavaju naše živote.

Kako i zašto ste izabrali da se „plesno” umetnički izražavate. Koji izazovi vas vode u ovom inspirativnom poslu?

Telo je za mene osnovno obeležje društvenih, političkih, kulturoloških dinamika svakog konteksta, bilo da govorimo o sitnim telesnim gestovima, bilo o organizaciji (tela) unutar sistemskog, društvenog, javnog prostora. Relaciju između dva tela vidim kao osnovnu jedinicu društva. Od ovih premisa kreće svako moje umetničko promišljanje nekog društvenog problema. Danas je veoma teško ponuditi rad koji nije spektakl niti skandal, koji ne podržava tradicionalističke, populističke, patriotske politike, niti se uklapa u agende kreativnih industrija, već naprotiv, propituje, edukuje, istražuje. Najveći i najlepši izazov, a i odgovornost, u svemu tome je senzibilisanje i razvijanje publike za hibridne umetničke formate, jer je publika i te kako otvorena i željna novih iskustava, znanja i doživljaja. Međutim, oskudni uslovi rada i sistemsko nerazumevanje i neprepoznavanje drugačijih umetničkih formi u lokalnom kontekstu, osnovna su prepreka u ovakvim ciljevima.

Sa svakom novom predstavom koju radite donosite i novi talas plesnog stila. Koliko je naporno uvek biti drugačiji?

Trudim se da ponudim kroz svoj rad, predloge izvan konvencionalnog poimanja plesa kao umetnosti „čistog” fizičkog izražavanja emocije, koje ima funkciju da publici pruži estetsko, čulno uživanje i omogući interpretaciju plesa isključivo simbolički. Paralelno obrazovanje u antropologiji i plesu, usmerili su me na kritičko tretiranje koreografije: promišljati ne samo šta neka koreografija jeste, kako izgleda, od kojih elemenata je sačinjena, da li samo telesnim ili i drugim vidovima kretanja, na koje načine odslikava određenu temu, već i kako kognitivno, afektivno deluje na gledaoca, sa kojom funkcijom, ciljem u odnosu na temu kojom se bavi. Da li je komunikativna, hermetična, dosadna, zabavna, uznemirujuća... Važno mi je da se u umetničkom radu ne bavim samo dijagnostikom problema, već i reparacijom. To za mene ne znači nuditi nova, gotova rešenja, recepte, odgovore, već prostor za kolektivnu autorefleksivnu analizu različitih društvenih problema. Kritičnost zato vidim kao prostor dijaloga, polemike, razmene, dvosmernosti, i terminološki je razlikujem od „kritike” , recimo, društva. Pošto postavlja i neprijatna pitanja, kritičnost često nije omiljena sfera i ima svoju cenu. Ali kritično propitivanje realnosti oko sebe, nas uvek dovodi do novih saznanja i učenja, što je za mene suština ličnog, umetničkog, društvenog razvoja.

„Slobodne devojke” u Ateljeu 212

Domaća predstava „Kao i sve slobodne devojke” prema tekstu Tanje Šljivar i u režiji Selme Spahić, biće izvedena od 20 sati na matičnoj sceni „Mira Trailović” Ateljea 212, kao peta premijera 57. Bitefa.

Predstava je inspirisana istinitom pričom o sedam trinaestogodišnjih devojčica koje su ostale trudne na školskoj ekskurziji i na hrabar i originalan način bavi se temom tinejdžerske seksualnosti, otvarajući brojna pitanja na koja društva u regionu odbijaju da daju odgovor.