Milunka Savić će dobiti spomenik na Voždovcu

Pre pedeset godina, 5. oktobra 1973. godine, u večno sećanje otišla je „Ratnica gvozdenog puka”, „Devojka iz doline jorgovana”, „Dobrovoljka u šinjelu” – ratni borac i srpska heroina iz balkanskih i Velikog rata, Milunka Savić. Godišnjica njene smrti obeležena je juče u Aleji velikana na Novom Beogradu.

Vence i cveće na njen grob položili su Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, članovi Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912–1918, njihovih potomaka i poštovalaca koji su organizovali ceremoniju odavanja počasti, predstavnici Ministarstva odbrane, grada Beograda, predstavnici ambasada Rusije, Francuske i Velike Britanije, opštine Voždovac i drugih udruženja koja neguju kulturu sećanja na heroje kakva je bila Milunka.

Pred Milunkinim grobom održano je i opelo.

Kako je najavio Nikola Selaković, na Voždovcu, gde je Milunka provela poslednje decenije svoga života, uz pomoć opštine i udruženja, i uz pokroviteljstvo predsednika Aleksandra Vučića, biće joj podignut spomenik.

On je ukazao da ova heroina zaslužuje da ima spomenik u svakom mestu u Srbiji, i to ne samo u njenoj rodnoj Raški.

– Dobila ga je u Inđiji pre pet godina na svoj rođendan, gde verovatno nikada nije bila, jer su ljudi prepoznali da Milunka Savić nije samo žena heroj već je ona sistem vrednosti – istakao je ministar.

Govoreći o njenom životu i borbi za Srbiju, Selaković je naveo da o Milunki može da se priča čitavu večnost.

– Ima jedna reč u koju se sklapaju i sabiraju sve druge koje se vezuju za Milunku Savić. Ta reč koliko god nam zvučala poznato, uvek nam u životu nedostaje njena suština. Ta reč je ljubav. Nema te ljubavi koju ova žena-heroj nije pokazala – naglasio je ministar. On je naveo da je pokazala veliku ljubav prema porodici i pre svega prema bratu, otišavši u rat umesto njega kako bi sačuvala i njega, i porodično ime da se ne ugasi.

Boreći se za Srbiju i njenu slobodu kod Kumanova, Prilepa, Bitolja, tek u bici na Bregalnici, kako je naveo Selaković, Milunka je dobila prvu ranu od dvanaest, čime je pokazala svoju ljubav prema otadžbini.

– Nikada nije ništa tražila za sebe, a kada se borila, borila se za druge – istakao je ministar. On je podsetio da je obnovljena spomen-ploča njenog komandanta vojvode Vuka na Staravinskom Visu, a da će se obnoviti i spomenici i grobovi i vojvodi Vuku, Voji Tankosiću i đeneralu Božidaru Jankoviću na Novom groblju u Beogradu.

Pre nekoliko dana izašlo je prošireno izdanje knjige „Milunka Savić vitez Karađorđeve zvezde i Legije časti” autora dr Vidoja Golubovića, Predraga Pavlovića i Novice Pešića. U tom delu opisan je život ove žene koja je svojim rodoljubljem menjala svet.

– Juče se navršilo 50 godina od smrti, a letos i 131 godina od rođenja žene jedinstvene na prostorima Balkana i šire, po doprinosu u odbrani svoje otadžbine u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Milunka je prerušena u muškarca, dobrovoljno stala u odbrambeni stroj srpske regularne vojske, u mnogim bitkama bila bombaš i jurišnik zadivljujući, po snalažljivosti, veštini i smelosti starije i iskusnije ratnike – kaže Vidoje Golubović.

Njen ratnički skor su rane, ali i visoka srpska i strana odlikovanja i čin narednika. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana najvišim francuskim ordenom – Ratnim krstom sa zlatnom palmom, koji se dodeljuje isključivo visokim oficirima. Pred strojem savezničkih snaga Antante orden joj je uručio lično komandant general Franše d'Epere. Zlatnu Karađorđevu zvezdu vojničkog reda o grudi hrabre ratnice okačio je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, komandant srpske vojske na Solunskom frontu. Medalju za hrabrost „Miloš Obilić” – pred strojem Drugog topličkog puka uručio joj je general Božidar Terzić, ministar vojni.

Ali, Milunka Savić nije bila samo ratnica i heroj. Ona je bila čovek u pravom smislu te reči. Pored rođene kćerke, u kućici na Voždovcu od skromnih primanja odgojila je još troje usvojene dece i pomogla školovanje još trideset i dvoje, a u vreme Drugog svetskog rata pomagala ranjenim pripadnicima i partizanskog i četničkog pokreta.

– Ipak, i pored ratničke slave, život je nije mazio niti je dobila ono što kao pravi ratnik zaslužuje. Radila je i kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je i kuvarica, ali i čistačica. Uprkos ponudama francuske vlade da kao vitez Legije časti živi u Francuskoj, dobije penziju i stan, ona je ostala u Srbiji. Umrla je u stanu koju je dodelio gradonačelnik Branko Pešić, u naselju Braće Jerković. Našao ju je unuk zauvek zaspalu sa pletivom koje joj je ispalo iz ruku – istakao je Golubović.