S pticama niz Dunav

Fotografije s potpisom Art Zamur, što je njegovo umetničko ime, objavljuju najpoznatiji svetski magazini – „Nešenel džiografik”, „Tajm”, „Njusvik”, „Pari Mač”, „Figaro”, „Njujork tajms”... a „Lajf” je jednoj od njih posvetio i naslovnu stranu. Ko bi onda rekao da se Dragoljub Zamurović nije rodio s fotoaparatom! A nije. Rodio se, kako sam kaže, kao slikar, i u svom prethodnom, „prefotografskom“ životu, za svoja ostvarenja četkicama i bojama nadobijao se nagrada, među kojima je i Oktobarska. Ali, da zahvaljujući nesigurnom umetničkom hlebu ne bi „završio pod mostovima“, čega su se plašili njegovi roditelji, upisao je elektrotehniku, zbog matematike izdržao samo tri meseca, pa „pobegao“ na arhitekturu, koja miri umetnost i ozbiljno inženjersko zanimanje. Pošto je slikarstvo za njega i dalje ostalo zabranjeno voće, tešio se stvaranjem slika posredstvom objektiva.

Njegov avanturistički duh se već tada mogao nazreti – čim je od oca dobio malog „amija“, seo je u auto pa iz rodnog Beograda, preko Sicilije, zapucao čak u Afriku! Fotoaparatom pozajmljenim s fakulteta beležio je sve što mu je bilo zanimljivo švrljajući kroz Tunis, Maroko, Alžir... Nova strast bila je rođena. Ali, do svoje fotografske karijere morao se još načekati. Posle diplomiranja, radio je kao arhitekta, noći provodio za crtačkim stolom, bio nagrađivan, a ostajao nezadovoljan. Pogađate zašto.

Početak u „Ilustrovanoj Politici”

(/slika2)Laknulo mu je tek kad je završio postdiplomske studije fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti. Usledila je prva izložba njegovih apstraktnih fotografija velikog formata u Ateljeu 212. Ne samo da je bila zapažena, već mu je najzad odškrinula željena vrata. Zoran Sekulović, tadašnji urednik „Ilustrovane Politike“, ponudio mu je mesto fotoreportera. Dve godine je svake nedelje objavljivao po jednu reportažu u ovom listu. Seća se, za 52 je dobio 6.000 nemačkih maraka, a kad ga je put naveo u Pariz, za samo jednu je dobio 8.000 maraka! Uprkos kuburama s matematikom, lako je „izračunao“ šta mu valja činiti i uvrstio se u slobodne strelce.

Prvi veliki zadatak bile su mu Zimske olimpijske igre u Sarajevu. Fotografije o ovom olimpijskom gradu objavila mu je italijanska „Epoka“, posle su sledili Rim, Brisel... Na predlog urednika „Espresa“, obratio se čuvenoj agenciji „Gama pres“ koja ga otad i zastupa. Od 1988. njegove slike su zaplovile svetom.

Iako ga i te kako zanimaju nesvakidašnje teme – autor je fotomonografija „Kazahstan“, „Međugorje“, „Kazanj“, „Cigani sveta“ – nije zapostavio ni ono što je nama bliskije, pa je zaljubljenike u fotografiju obradovao i temama kao što su „Vojvodina“, „Srbija, život i običaji“, „Crna Gora“, „Sarajevo“, „Sarajevske hagade“ i, naravno, ovom najnovijom, prema kojoj je postavljena i izložba fotografija na Kalemegdanu.

Užasno se plaši i visine i rata, pa ipak fotografiše iz svih letelica kojih može da se domogne, a bio je i na ratištima u Vukovaru i u Bosni. Terala ga je žeđ za dobrom fotografijom, izazov da kamerom zabeleži ono što će činiti istoriju...

Priroda u „ramu” objektiva

(/slika3)– Sa visine pejzaž deluje kao slika – objašnjava nam. – Moj kadar je „rami“. Zar je onda važno da li ću leteti avionom privredne avijacije i sedeti u rezervoaru za đubrivo, helikopterom MUP-a, ili motornim zmajem...?

Pokazalo se da je najbolje rešenje ipak balon koji klizi nebom tako da na miru može da fotografiše. Lišio se i korpe, da bi lakše kadrirao, ima samo bocu sa butanom pričvršćenu na leđima, i motor, da ga vazdušne struje ne bi zanosile. Takvom skalamerijom, nabavljenom u Španiji pa prepravljenom, otisnuo se put plavih visina. Balonom je jezdio i nad slivom Dunava. Uveren je da je ova reka koja protiče kroz 10 zemalja, i uz koju živi najviše različitih nacija, najvrednije što imamo. Spaja nas sa svetom.

Balon je bešuman, ne plaši ptice, može njihova jaja da dotakne u gnezdu, a po potrebi da lebdi na samo desetak santimetara iznad tla. Za čoveka s kamerom u ruci idealno – sem kad se dogodi da se gorionik zapali, što je iskusio; ili da se na 1.000 metara visine ugasi plamen koji pomaže da se balon puni toplim vazduhom, a upaljač je neispravan; ili kad ga vetar nanese na pogrešnu obalu u pogrešnom trenutku – baš kad u Beogradu gostuje Medvedev i nikakvi leteći objekti, pa ni balon, ne smeju biti u vazduhu... Ali, kad se opasnost prevaziđe, to ostaju samo pikanterije za pamćenje, koje rad na terenu s fotoaparatom u rukama čine još uzbudljivijim.