Šta je Stiglic stvarno rekao

Koliko puta ste čuli ljude koji sami sebe nazivaju antiglobalistima da na argumente druge strane odgovaraju rečenicom koja počinje sa „Ali Džozef Stiglic kaže!”? Hajde da vidimošta to Stiglic zaista kaže. Šta je njegova alternativa Vašingtonskom konsenzusu? To najbolje može da se sagleda u njegovim tezama izloženim na konferenciji u Barseloni 2004. godine posvećenim „reviziji” Vašingtonskog konsenzusa. Evo konsenzusa koji predlaže Stiglic.

1. Konsenzus ne sme da se donese u Vašingtonu, već u njegovo donošenje treba da se uključe zemlje u razvoju. Odlično, saznajemo nešto o procesnom aspektu stvari – šta, kako i gde treba da se donese, ali ekonomiste ipak interesuje pre svega sadržaj. Nemam ništa protiv da se konsenzus postigne i u Banguiju ako treba, ali me brine njegov sadržaj.

2. Treba odbaciti načelo prema kome jedna veličina odgovara svima. Ne volim te obućarske metafore, ali kad smo već kod toga, više mi se dopada Bagvatijev odgovor-pitanje: „Da li to znači da svi treba da idemo bosi?”. Da li to znači da, bez obzira na broj, lake mokasine treba nositi u Novosibirsku zimi (ili leti, izgleda da je svejedno), a valjenke u Tanzaniji? I da završimo sa šusterajem: da li se može sumnjati u empirijsko saznanje da su italijanske cipele nešto udobnije od španske čizme?

3. Zemljama treba dati prostora da eksperimentišu, da donose svoje sopstvene zaključke i da iskoriste upravo ono što je za njih najpogodnije, predlaže Stiglic, budući da ekonomska nauka još uvek nije došla ni do dobrog teorijskog objašnjenja, niti empirijske potvrde u mnogim oblastima (ne znamo koje su to), tako da se ne mogu donositi konačni zaključci. Dakle, ekonomska nauka nije bitna, treba da se manemo svega onoga što smo naučili, što teorijski, što empirijski u protekla dva veka (i nešto više) ekonomske nauke i da sada opet krećemo ispočetka – u eksperimentisanje. A ko to treba da eksperimentiše? Zemlje to ne mogu da čine, mogu državne vlasti tih zemalja, odnosno oni koji se nalaze na vlasti. Upravo oni, izabrani ili samopostavljeni predstavnici naroda, treba da eksperimentišu. A to znači da se sve svodi na pojedince, koji će neopterećeni znanjem i nesputani bilo kakvim moralnim ograničenjem, poput, na primer, Edvarda Kardelja invivo eksperimentisati sve do poslednjeg daha (njihovog) i uvoditi besmislice poput reprodukcionih lanaca, društvenog dogovaranja i samoupravnog sporazumevanja. Eh, još da je Kardelj znao da će jednog dana nobelovci poput Stiglica „teorijski” da aminuju da su oni u stvari bili u pravu. Pitanje za one koji kažu „Ali Džozef...”: da li ste spremni da prihvatite da Vlada Srbije eksperimentiše po Vama? Ja nisam!

4. Privredni razvoj ne zahteva minimalnu ulogu države, već njenu uravnoteženu ulogu. Tu postoji jedan problem: minimalna uloga države je jako dobro definisana koncepcija i zna se tačno kakva je to uloga države. Uzgred, minimalna uloga nije ono što državi namenjuje Vašingtonski konsenzus, ali Stiglic se, u kritici onih koji se sa njim ne slažu, i tako ne osvrće preterano na činjenice. Šta je to uravnotežena uloga države ne znamo budući da Stiglic kaže da će to da varira od zemlje do zemlje. Znači Kim Džong Il je, možda, unutar novog konsenzusa.

5. Potrebno je da jačaju i tržišne i državne institucije. Lepo zvuči, podseća me na ono „treba da radimo kao da će sto godina da bude mir i da se spremamo kao da će sutra da bude rat!”. Problem je u tome što ukoliko jača Gosplan ili Savezna planska komisija, onda ne samo da slabe, nego i nestaju tržišne institucije. Tržišne institucije nastaju spontano, pa jedina državna politika koja može da podstakne njihovo jačanje jeste politika slobodnog tržišta. Jedine državne institucije koje mogu da jačaju, a da pri tome ne narušavaju funkcionisanje tržišta jesu one koje predviđa minimalna uloga države, one koje štite slobode, svojinu i ugovore. Ali to krši prethodno načelo novog konsenzusa.

6. Ne može kao cilj da se prihvati samo stopa privrednog rasta, mora da se vodi računa i o raspodeli dohotka, odnosno bogatstva. Ona strategija razvoja koja ne vodi računa o tome nije održiva. Nije objašnjeno zašto, ali: kako lepo zvuči! Imam samo jedan mali problem sa ovim načelom. Pre mnogo godina (decenija) učio sam ekonomiku javnog sektora iz jednog od najboljih udžbenika ikada napisanih na tu temu. U njemu je kristalno jasno objašnjeno da su ekonomska efikasnost (dinamički posmatrano to je privredni rast) i ekonomska jednakost (kao potencijalna aproksimacija društvene pravde) protivrečni ciljevi. Takođe, objašnjeni su i mehanizmi koji stvaraju tu protivrečnost, odnosno objašnjeno je zbog čega uvećanje društvene pravde (umanjenje ekonomske jednakosti) dovodi do pada ekonomske efikasnosti, odnosno stope privrednog rasta. Ne može i jedno i drugo. Autor tog legendarnog udžbenika je – Džozef Stiglic! Izgleda da je zaboravio šta je nekad pisao.

Meni i dalje načela Vašingtonskog konsenzusa zvuče daleko razumnije od onoga što „Džozef Stiglic kaže”. A vama?

Predsednik Centra za liberalno-demokratske studije
i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu