Lukašenko na dve noge

Belorusija ipak nije dobila parlament u kojem ima mesta i za opoziciju. Na izborima održanim u nedelju svih 110 deputatskih mandata u Donjem domu najvišeg zakonodavnog tela ove zemlje pripalo je sledbenicima aktuelnog predsednika Aleksandra Grigorjeviča Lukašenka. Iako se za poverenje birača, od ukupno 263 kandidata, borio i 81 pripadnik opozicionog bloka nijedan nije dobio potreban broj glasova. „Poslednja diktatorska država u Evropi”, kako su Belorusiju okarakterisali u SAD, nastavlja putem kojim je i do sada išla. Pala je u vodu i ponuda Zapada da se ulazak predstavnika opozicije u parlament „kompenzuje” ukidanjem nekih sankcija, posebno onih koje se odnose na izdavanje viza beloruskim zvaničnicima, pa tako i Lukašenku.

Beloruski šef države našao se u poslednje vreme u vrlo interesantnoj situaciji. Ispostavilo se da je potreban i Istoku i Zapadu. Uostalom, već i činjenica da se njegova država nalazi u samom srcu Starog kontinenta daje mu adute o kojima mnogi drugi mogu samo da sanjaju. Kao članica Rusko-beloruske unije njegova zemlja koristi i te kako mnogo povlastica, među kojima je svakako najvažnija – jevtin uvoz energenata iz Rusije. Na sve to nadovezuje se i članstvo u Zajednici Nezavisnih Država, asocijaciji dela bivših članica Sovjetskog Saveza, ključnih vladalaca izvorištima gasa i nafte u ovom delu sveta.

Strah od promena

Istovremeno, Belorusija služi kao važan most između Rusije i zapadnog dela Evrope. Preko njene teritorije pružaju se neki od najvažnijih energetskih puteva a to je u današnje vreme činjenica koja sve govori. Ipak, tokom 14 godina vladavine Lukašenko nije uspeo da nađe zajednički jezik sa susedima iza zapadnih granica. Autoritarno vođenje zemlje, pravdano željom da se beloruski narod sačuva od pogubnosti tranzicije koja je do temelja protresla mnogo jače države, pa i samu Rusiju, nije naišlo na razumevanje, takozvanog, demokratskog sveta. U samoj Belorusiji je, međutim, davalo rezultata. Upravo to je i uzrokovalo fijasko opozicionara na nedeljnim izborima. A sudeći prema rezultatima istih, moglo bi se reći da Lukašenkovi podanici i ne žele mnogo šta u sadašnjem sistemu da promene.

Ali ako oni ne žele da se menjaju, ostatak sveta ne može da čeka. Nedavni rusko-gruzijski rat, okončan rasparčavanjem kavkaske republike, uneo je priličan nemir i u duše lidera drugih postsovjetskih republika. Sve priče o povratku Rusije na pozicije istinske svetske supersile dobile su materijalnu potvrdu nakon što je armija bivše sovjetske matice u svega nekoliko dana bukvalno počistila Gruzine sa prostora Južne Osetije i Abhazije. Za sponzore Mihaila Sakašvilija iz Vašingtona, kao i ostatak sveta to se, jednostavno, pokazalo kao svršeni čin.

Lukašenko nije priznao nezavisnost otcepljenih gruzijskih republika. Doduše nije jedini od koga se to, možda, očekivalo. Ipak, on ima o čemu da razmišlja. Naime, još početkom godine iz Moskve mu je „najavljeno” da bi gas uvezen iz Rusije, koji sada plaća 127 dolara za hiljadu kubnih metara, uskoro mogao da poskupi na 400 dolara. Ukoliko misli da kao pobednik izađe i iz narednih predsedničkih izbora 2011, očigledno, moraće nešto ozbiljno da učini. Otvoreniji pristup Evropi jeste mogući odgovor, ali taj odgovor rezultate daje na duže staze. Tehnološki minus u kojem se nalazi Belorusija nije moguće preskočiti jednakom brzinom kojom pristižu najave o poskupljenju gasa.

„Belorusija mora da stoji na obe noge”, izjavio je autoritarni predsednik početkom ove godine, aludirajući na činjenicu da je njegova zemlja do sada bila okrenuta isključivo ka Rusiji. Korak ka tom cilju trebalo je da budu i nedeljni izbori. Da li je Lukašenko, zaista, verovao da će opozicija uspeti da uđe u parlament i otvori mu kanale ka Briselu, zna samo on. Biračima se takav rasplet nije dopao, glasali su za status kvo i blaženi mir u kojem, još uvek, opstaju. Ukratko, odbacili su ponudu da postanu deo one Evrope koja se baš i nije pokazala kao preterano pouzdan partner, barem kada se imaju u vidu sudbine balkanskih država, Gruzije, Ukrajine, Moldavije...

Privilegovani interesi

Ali, preterano bi bilo reći da izbori za beloruski parlament ništa nisu promenili. Ako, naime, prihvatimo kao činjenicu da je Lukašenko rešio da menja svoju politiku, ispada da za to nije dobio potvrdu podanika. Sa druge strane, mada mnogi smatraju da predsednik izvrsno vodi igru u situaciji kada napetost između Rusije i zapadnih saveznika vraća svet u doba „hladnog rata”, treba imati na umu da ta veština dotiče samo onih desetak miliona Belorusa, i ne ide ni korak dalje preko granice. A vreme izolovanosti neumitno ističe, tehnološki progres ne trpi čekanje. Aleksandar Grigorjevič je toga, očigledno, i sam svestan. Uostalom, on je tek ušao u najbolje godine svog života.

Sudbina Belorusije, najverovatnije, će biti određena u Moskvi. Vreme kada su Boris Jeljcin, Aleksandar Šuškevič i Leonid Kravčuk, tadašnji predsednici Rusije, Belorusije i Ukrajine, kao ravnopravni partneri potpisali odluku o raspadu sovjetske države, odavno je za nama. „Zona privilegovanih interesa”, termin je koji se u moskovskom Kremlju čuje sve glasnije. A on nije skovan samo zarad Vašingtona i Brisela.