Kurti želi kao Tuđman da Srbi nestanu s KiM

Kosovska Mitrovica – Oklopni transporteri, do zuba naoružani specijalci Prištine s dugim cevima, pretresi, hapšenja, kidnapovanja, prebijanja cokulama, pendrecima, kundacima, upadi u institucije Republike Srbije, ali i bolnicu i kuće građana, zujanje dronova, „patroliranje” džipovima i kvadovima do poslednje tačke na administrativnim prelazima na severu – sve to je samo deo specijalnog rata koji vlast Albina Kurtija sprovodi ne bi li ostvarila svoj plan o etničkom čišćenju Srba s Kosmeta. Kada se tome dodaju nestašice lekova i hrane izazvane zabranom ulaska robe srpskog porekla, jasno je zašto je danas srpski narod izložen najgorem nasilju u poslednje dve decenije.

Dok je oko 50.000 ljudi u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću i Zubinom Potoku pod pravom opsadom, što zbog pretnje dugim cevima i hapšenjima, što zbog opasnosti od humanitarne katastrofe, prethodnih dana prvi put je objavljen podatak da se za dve godine, nakon početka Kurtijevog mandata, s KiM iselilo 11 odsto Srba, na šta su upozorili predsednik Srbije Aleksandar Vučić i drugi predstavnici Beograda. A posledice tragedije u Banjskoj, i ubistva Stefana Nedeljkovića, Bojana Mijailovića i Igora Milenkovića, još je nemoguće potpuno sagledati. Umesto ozbiljnijih naznaka da će teror Prištine biti zauzdan, s mnogih adresa na Zapadu krivica se svaljuje na srpski narod i Beograd.

Pretresi specijalaca kosovske policije još traju u Banjskoj, a ključni prelaz, Jarinje, i dalje je potpuno zatvoren za ulazak iz pravca centralne Srbije, što mnogi na severu KiM tumače kao poruku da je otvoren put za one koji bi da se sklone, da sačuvaju živu glavu, ali ne i da se kasnije vrate. Po modelu koji je 1995. primenila Hrvatska i Franjo Tuđman, očigledno jedan od novih uzora Kurtija. Ako predstavnici najuticajnijih država na KiM ne reaguju, opasnost od egzodusa u kome bi Srbi u kolonama bili proterani u centralnu Srbiju sve je izvesnija. Na to je ukazao i predsednik Vučić, rekavši da „ako međunarodna zajednica bude dozvolila teror Srba, ljudi će krenuti da pakuju stvari na kamione, traktore i autobuse”.

Bojazan da će broj iseljenih biti veći od 11 odsto potvrđuje i činjenica da se na pojedinim mestima nisu iselile čitave porodice, već pojedini članovi, koji bi tek mogli da povuku i ostale najbliže. Žitelji Kosmeta pamte da je sporadičnih odlazaka bilo i ranije, ali je od dolaska Kurtija na vlast u Prištini statistika neuporedivo pogoršana. Sve je krenulo po zlu kada su Kurtijeve naoružane formacije počele s presretanjem i prebijanjem ljudi na magistralnim i lokalnim putevima, uz hapšenja koja faktički liče na otmice. A kad su početkom novembra prošle godine, usled masovnog terora i nasilja, Srbi sa severa Kosmeta napustili prištinske institucije na lokalnom i centralnom nivou, počela je hajka na sve srpsko što se kreće. Usledile su blokade puteva ka Jarinju i Brnjaku, a isti dan kada su Srbi po nagovoru Beograda, uz garancije najvećih zapadnih sila da neće biti odmazde i hapšenja zbog protesta i barikada, „popustili” i uklonili kamione i tešku mehanizaciju, krenuo je „lov”.

Kurtiju je dopušteno da pogazi sve što je Kvinta tada obećala, baš kao što je to učinio u slučaju Briselskog sporazuma. Ni te prošlogodišnje garancije niko od onih koji su ih dali više ne pominje. Naročito su iz svih izjava predstavnika dela međunarodne zajednice „potisnute”, nakon događaja u Banjskoj. Zaboravljeno je da su posle datih garancija, krajem prošle godine, hapšenja ne samo nastavljena već su se momentalno specijalne jedinice „kosovske policije” stacionirale na magistrali, u delu opštine Zvečan, na obodu albanskog sela Bistrica, gde su i danas. Ojačali su bedemima vojno-policijski punkt, tačnije bazu, a Srbi koji se poslom ili zbog bolesti upute ka Kosovskoj Mitrovici iz pravca Leposavića do danas strahuju da li će biti kidnapovani ili u najmanju ruku da li će im biti pisana kazna, isključivo na albanskom jeziku.

Zaustavljaju se na Bistričkom mostu, i vozila saniteta, a posebno brine činjenica da se mnogi Srbi iz planinskih krajeva ne javljaju ni lekarima u Domu zdravlja u Leposaviću u strahu da bi ih negde na planinskom putu mogao da sačeka Rosu, koji danonoćno šparta, iskače iz žbunja i granja. „Otišli su brojni bivši policajci koji su napustili prištinske institucije, mladi ljudi, momci koji su radili u civilnoj zaštiti. Iako su bili integrisani, po Briselskom sporazumu i civilna zaštita je regularna organizacija, mnogi momci su morali da se sklone. Postoje nekakvi spiskovi, koje Kurti stalno proširuje. Ovo je klasičan lov na Srbe, bilo da se nađu na putu, na poslu, na prelazu, bilo da su u svom ataru, na meti su albanske policije. Ovi nije život”, kaže za „Politiku” sredovečni Srbin, koji sa suprugom i dvoje dece živi na severu, dok su mu roditelji u jednom od sela gde na imanju drže stoku i gde su mu grobovi predaka.

Ova porodica jedna je od onih koji ne žele da se isele. Mnogi Srbi rešeni su da ne napuste svoja ognjišta i da sačuvaju srpsko ime na Kosmetu uprkos teškim nedaćama. „Odavde ne idem, neka me hapse”, poručuje domaćin, svedočeći da je došlo vreme kada je Kurtiju dovoljan razlog za hapšenje čak i kada u nečijoj kući pronađu kuhinjski nož. Kao i mnogi drugi, ne želi da govori pod imenom i prezimenom i kaže da će „tek tada da bude na meti specijalaca i agenata ŠIK-a” koji krstare severom u civilnim autima i „nesmetano sede u gradskim lokalima”.

I gospođa s kojom smo razgovarali, kojoj su najbliži u Kosovskoj Mitrovici, kaže da poznaje cele porodice koje su u strahu napustile ovaj grad. „Otišao je čovek koji je bio zaposlen u kosovskoj policiji. Za njim su otišli žene i maloletna deca. Kako i ne bi kad do zuba naoružani policajci upadaju, lome sve pred sobom, a svima je pred očima hapšenje Miluna Milenkovića Luneta, kojeg su usred dana, kada je najveća gužva u gradu, skoro do smrti prebili”, svedoči vidno uznemirena Mitrovčanka, koja kaže „da ništa nema u centralnoj Srbiji” i da se „boji da ne završimo u nekom od kolektivnih centara”.

Dodatna potvrda da je život na severu Kosmeta zaustavljen jeste i činjenica da su s prvim mrakom ulice sve više puste i retki se odlučuju da izađu iz svojih domova. Kada se čuje zvuk policijskih sirena, većina građana prvo postavlja pitanje – „Koga li će sad da hapse?” Takva slika potvrđuje jasne namere Prištine, da izvrši ne samo fizičku već i psihološku prisilu i pretnju ne bi li život na Kosmetu za Srbe učinila što manje mogućim. Mitrovčanka s kojom smo razgovarali kaže da jedna od najgorih poruka koje se ovih dana pronose jeste da bi mogli da prođu kao Srbi u Kninu. Da je stvorena „depresivna atmosfera”, za „Politiku” kaže i dr Sonja Grbić, načelnik Psihijatrijske bolnice u Kliničko-bolničkom centru Kosovska Mitrovica i sudski veštak.

„Ljudi su uplašeni jer nije vam prijatno da danonoćno gledate duge cevi, oklopne transportere, da slušate o hapšenjima, nekakvim spiskovima Prištine, o pretresima. Bila sam dežurna to jutro kada je Rosu upao u vešernicu bolnice. Naše odeljenje gleda na deo bolničkog dvorišta gde su to jutro upali blindiranim vozilima, naoružani do zuba, što je dovelo do jakog uznemirenja pacijenata. Morali smo da ih sklanjamo s prozora, ali i da im dajemo dodatnu terapiju. Da su se najavili, otvorili bi im vrata, ne bi obijali ni vrata vešernice, a ni kotlarnicu. Svih ovih godina radimo pod tenzijom, ali se stanje zakomplikovalo unazad godinu dana”, kaže za „Politiku” Grbićeva, koja naglašava da se „na odeljenju ne beleži porast novopridošlih pacijenata”, kao i da se „standardno javljaju pacijenti koji su već pod propisanom terapijom”.

Napominje da su zalihe lekova i na ovom odeljenju svedene na minimum budući da je Priština odluku o zabrani ulaska srpske robe i lekova donela još 14. juna. „Pacijenti će nam ostati bez neophodnih lekova. Roditelji, rodbina kupuju lekove u Raški, ali ovih dana kada su oba prelaza bila zatvorena za ulazak iz pravca centralne Srbije, teškom mukom smo se dovijali da pacijente ne ostavimo bez terapije. Naša bolnička apoteka je na zalihama za dva-tri dana, a ne smem ni da mislim šta može da se dogodi na našem odeljenju”, zaključuje dr Grbić.

I prekopavanje puteva kao sredstvo pritiska

Da bi dodatno otežala život Srbima na severu Kosmeta, Priština je počela da pribegava i prekopavanju puteva, tako čitava sela odseca od ostatka sveta. To se desilo pre dva dana i u selu Ćirkovce, gde je makadamski put uništen na dva mesta, zbog čega žitelji ovog i okolnih mesta, Banoviće i Isevo, ne mogu automobilima da dođu do svojih kuća. Prema izveštajima portala „Kosovo onlajn”, makadam je u pratnji jednog džipa kosovske policije prekopao bager. U selu Ćirkoviće su pretežno starija domaćinstva, a najviše žitelja broji selo Isevo. Meštani ovog sela, ali i obližnjih Banoviće i Isevo, sada moraju da kruže preko Donjeg Jarinja kako bi došli do svojih kuća i imanja, a koji je duži za neke i više od 15 kilometara. Takođe, oni moraju preći administrativni prelaz Jarinje ka Kosovu, koji je zatvoren, pa je tako još jedan deo stanovnika ostao zarobljen s jedne strane.