Makedonski hod po mukama u Evropu

Specijalno za „Politiku”

Željko Šajn

Skoplje – Nakon izbora u BiH i Crnoj Gori i izvesnih u Srbiji, ostaje otvoreno pitanje kada će se oni održati u Republici Severnoj Makedoniji (RSM) – da li pre ili posle promene Ustava, u redovnom ili vanrednom terminu? U svim ovim zemljama vlada velika neizvesnost da li će biti formirana stabilna vlada koja će ih voditi u evropsku porodicu, što je zajednički strateški cilj svih država zapadnog Balkana.

Prema rečima predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela, njihov prijem u EU očekuje se do 2030. godine. Međutim, i taj rok može izmaći iz ruku, imajući u vidu Makronov stav, a što se Skoplja tiče, i ponašanje Sofije koja je blokirala evropski put Skoplja.

Zahtev Bugarske da RSM ponovo promeni Ustav (prvi put je to urađeno na zahtev Grčke) kako bi u njega unela bugarski narod kao konstitutivni element naišao je na podršku Francuske i Nemačke. Tako Skoplje sada da se ne bi našlo u međunarodnoj izolaciji mora pronaći mehanizme za pomirenje stava vlasti i opozicije. Ovaj pritisak na državu približio je, donekle, stavove dve najveće partije – SDSM i VMRO-DPMNE – koje su saglasne s tim da do promene Ustava mora doći, ali se ne slažu u tome kada treba izvršiti promenu najvišeg državnog akta. Vlast insistira na promeni do novembra, kako i traži Evropa, dok opozicija zahteva održavanje izbora, pa tek onda pristupanje promeni Ustava.

O složenoj političkoj atmosferi u RSM koju je uzburkalo pitanje promene Ustava za „Politiku” govore bivši makedonski vicepremijer Ivica Bocevski i politički analitičar Petar Arsovski.

„Makedonija je postala Severna Makedonija, ali je državni aparat izgubio legitimitet u očima svojih građana”, navodi Bocevski i dodaje da su potrebne garancije da više niko neće maltretirati Makedoniju svojim šovinizmom, kompleksima i zabludama, kao i da niko neće ponovo voditi svoje odavno izgubljene ratove preko evropskih integracija.

„Svakome na Balkanu je bilo jasno da preimenovanje države nije shvaćeno kao nekakav evropski i progresivni kompromis, već kao kapitulacija Makedonije i neka forma priznanja da je makedonska nacija veštačka tvorevina. Potvrda je odmah stigla iz Sofije. U oktobru 2019. godine bugarsko Sobranje je usvojilo deklaraciju gde se definiše bugarska pozicija oko makedonske i albanske evropske integracije, a bugarska vlada je usvojila okvirnu poziciju gde se ona detaljnije razrađuje. Oba dokumenta spore postojanje makedonskog jezika, ali su još stravičniji stavovi da Bugarska ’neće dozvoliti da integraciju Makedonije u EU prati evropska legitimizacija ideologije koju sponzoriše država na antibugarskoj osnovi’, kao i zahtev za sistematsko uklanjanje kvalifikatora ’bugarski fašistički okupator’ iz svih tekstova na spomenicima i spomen-pločama. Dodatna ’so na živu ranu’ za Makedonce bilo je to što Bugarska traži od Albanije da prizna postojanje ’autohtone bugarske manjine’, što opet podrazumeva brisanje makedonske nacije sa mape Evrope”, objašnjava Bocevski.

On naglašava da je uspeh grčkog šovinizma probudio duh bugarskog šovinizma prema Makedoniji. Prespanski sporazum je, kaže, ukazao na put i na ključni instrument za realizaciju ostvarivanja mračnih namera – blokada evropskih integracija Makedonije. Nažalost, kako zaključuje, makedonska vlada nije naučila lekcije.

„Makedonsko Sobranje je jednoglasno usvojilo rezoluciju gde odbacuje sva bugarska sporenja makedonskog identiteta, državnosti, jezika, kulture i istorije, ali vlada Kovačevskog je tajno pregovarala sa Bugarima i opet se dogodio ’zaevistički zaokret’. Vlada je pogazila rezoluciju i obavezala se na pregovarački okvir sa EU, koji sadrži sve tačke bugarske deklaracije. Jasne su namere bugarskih zvaničnika, ali i intelektualaca, da je promena makedonskog Ustava samo početak procesa (neki od njih kažu i da je to ’zadnji klinac u kovčeg makedonizma’)”, zaključuje Bocevski.

Analitičar Arsovski kaže da nije tajna da će vladajuća koalicija pokušati da sprovede ustavne promene na bilo koji način, uključujući i dogovore sa svim partijama, poslanicima i drugim političkim moćnicima, smatra Arsovski.

„Ustavne promene očigledno su veoma važne za vladajuću koaliciju, kao i za međunarodnu zajednicu, i mislim da će se zbog toga ovaj pritisak produžiti, kao i da će mehanizmi za sprovođenje tih promena postajati sve ’kreativniji’”, navodi Arsovski, koji dodaje da se, imajući u vidu kratak rok pre održavanja sledećih izbora, može očekivati sve jači pritisak, i to bez puno obzira na političku cenu.

„Kako su sada karte postavljene, ukoliko vladajuća koalicija uspe da donese ustavne promene (način neće biti mnogo važan), političku cenu će platiti opozicija, koja će izgledati nemoćna. I obratno: ukoliko opozicija opstoji na svom tvrdom stavu i ne izgubi poslanike uprkos jakom pritisku, onda će ona biti pobednik, a vladajuća koalicija će platiti političku cenu za ove političke manevre”, zaključio je Arsovski.