Kosovo je srce i Južnoafričke Republike

Kroz učionicu Violete Pavlović Marinović prošlo je više od 300 dece otkako predaje srpski jezik u Johanesburgu (2009) i Pretoriji (2015). U proseku je bilo oko 25učenika u odeljenju, ali znalo je da ih bude i 46. Kaže da ništa ne bi uspela bez pomoći roditelja, Ministarstava prosvete i Uprave za dijasporu, SPC i našeg ambasadora Gorana Vujičića, jer je život tamo jako težak.

U Južnoafričku Republiku je došla početkom devedesetih i nije ni sanjala da će postati pedagog u tek osnovanoj školi „Sveti Sava”, kao i da će srpski jezik i zvanično ući u klupe.

– Uporedo se vodio i projekat implementacije srpskog jezika u njihov kurikulum, kao maternjeg i izbornog predmeta. Tri godine kasnije, ministarka osnovnog obrazovanja Endži Moceha donela je odluku da postane izborni predmet u školama Južnoafričke Republike. Trenutno ovde živi oko deset hiljada naših ljudi, ranije ih je bilo i 20.000. Dolazili su u talasima: prvi doseljenici s naših prostora stigli su iz Kotora 1915, potom pre i posle Drugog svetskog rata, osamdesetih u vreme stabilizacije, pa devedesetih, a najveći i poslednji talas došao je posle bombardovanja SRJ – priča Violeta i dodaje da srpsku dijasporu u JAR uglavnom čine obrazovani ljudi, građevinski i mašinski inženjeri, lekari, IT stručnjaci, uspešni biznismeni... Mnogi su se vratili.

Među njima su i njeni sinovi Jovan (26) i Aleksa (21): stariji sada radi u jednoj IT kompaniji, mlađi studira. Violeta dodaje da su obojica rođeni u JAR, ali da su se vratili između ostalog i zbog bezbednosti, slobode i velikih problema sa restrikcijama struje. Nabraja imena još šest svojih đaka koji su završili srednje škole i vratili se u maticu. Jedan od njih je i vojsku ovde služio.

– Trenutno imam čak i učenike iz Bocvane, prelaze 600 kilometara i dolaze svake dve nedelje da bi učili naš jezik. U učionici su sedela i deca iz mešovitih brakova, Zulu plemena, evo Sijani Savić je majka iz Zimbabvea. Ne učimo samo srpski i ćirilicu već čuvamo i religiju i tradiciju, pa se na časovima govori i o Tesli, manastirima na Kosmetu, ali i o Tirketu, Moši i Milutincu, istorijskom uspehu naše fudbalske reprezentacije u Urugvaju 1930… Ne smemo da zaboravimo svoj jezik, veru i poreklo – nabraja Violeta i dodaje da padeži đacima prave najviše problema.

Školska godina počinje u januaru, a završava se u decembru i organizovana je u četiri tromesečja, jer prati kalendar državnih škola. Takođe, naši maturanti mogu da polažu srpski jezik, koji im se kao predmet priznaje i boduje prilikom upisa na fakultet.

Većina doseljenika okuplja se oko Crkve Svetog Tome u Johanezburgu, prvog srpskog pravoslavnog hrama na afričkom kontinentu i donedavno jedinog. Odskora postoji i Crkva Svetog Save u Bocvani. Srbi se druže i u Srpskom kulturno-umetničkom društvu „Afrika”, aktivni su i u Kolu srpskih sestara „Kosovka devojka” i nesebično pomažu i nastavu srpskog jezika i sve manifestacije i kulturna dešavanja.

– Južnoafrička Republika je veliki prijatelj Srbije i među prvima je glasala protiv priznavanja Kosova. Njihova podrška je od velikog značaja za sve nas koji ovde živimo, ali i za našu otadžbinu – kaže Violeta.

Priča da život na ovom udaljenom kontinentu nije lak, Afrika u 21. veku još gladuje, nestašice su vode i struje, veliko je siromaštvo i cveta korupcija, u vreme kovida je porastao kriminal…

– Ali nije sve tako crno, ovo je jedna od najlepših zemalja na svetu, različitog kulturnog i religijskog nasleđa, koja je iz aparthejda prešla u demokratski sistem. Ponosna sam što sam izabrala baš nju za život i nadam se, kao i svi, da će BRIKS doneti poboljšanje i dugo očekivanu stabilnost – kaže Violeta Pavlović Marinović.