Od Pekića do Agate Kristi

Festival klasike „Vršačka pozorišna jesen”, koji je upravo počeo, već 30 godina za redom održava se u Narodnom pozorištu „Sterija” u Vršcu i u skladu sa aktuelnim sloganom „O vrednostima i trajanju”, na putu je da i sam postane klasika. Ove godine ova svojevrsna teatarska svetkovina okupiće do 11. oktobra u gradu Jovana Sterije Popovića pet predstava u takmičarskoj selekciji koju je birao selektor Branislav Nedić, i to iz Beograda, Sombora i Vršca.

-Nama koji spremamo festival u zajednici s osnivačem festivala, a to je grad Vršac, nije ambicija da nešto radimo da bismo dobili pohvalu, već da publika i mi vidimo odličnu predstavu, klasiku na nov način koji će nam biti inspirativan i da nas iznenadi u najboljem smislu te reči. Vrednost ovog festivala jeste i što postoji veliki broj ljudi koji tri decenije dolaze svake godine, ne propuštajući da pogledaju nijednu predstavu. Tri decenije postojanja jednog festivala u turbulentnim vremenima od samog njegovog nastanka, govori i o posvećenosti ljudi unutar kolektiva, ali i o potrebi da Sterijin grad sačuva duh svega onoga za šta se Sterija, prvenstveno kao književnik, zalagao, kaže za „Politiku” Snežana Udicki, direktorka festivala „Vršačka pozorišna jesen” i konstatuje:

-Moram da istaknem da je Vršac mali grad sa nešto više od 30.000 stanovnika i održati festival koji po svojoj glavnoj temi ne može da robuje „trendovima”, a naglašavam i da ne treba to da radi, nije lako kada se sve više insistira na brzoj zabavi, žurbi, instant rešenjima. Kada čujemo da neko kaže da predstava treba da bude društveno angažovana, iskreno se nadam da autori misle da  treba pre svega da bude životno angažovana. Takvo širenje percepcije stvara mnogo širi i zahtevniji, univerzalniji okvir, koji pronalazimo i kod Šekspira, Čehova,  Molijera, Dostojevskog, Andrića, Pekića, Selenića i brojnih drugih pisaca čija smo dela mogli da vidimo u proteklih 30 godina na sceni našeg pozorišta, a nit koja ih povezuje, jeste i inscenacija ovih dela upravo na način koji nije jednodimenzionalan i estetika koja se sve ređe viđa u današnjem pozorištu.

 Na ovogodišnjem festivalu, vršačka publika može da vidi predstave: „Očevi i oci” Slobodana Selenića, u režiji Veljka Mićunovića u izvođenju ansambla Drame Narodnog pozorišta iz Beograda, zatim „Ubistvo u Orijent Ekspresu” Agate Kristi,  u režiji Darijana Mihajlovića, pozorišta „Boško Buha”. Tu su i  dve predstave reditelja Borisa Liješevića: „Besnilo” po romanu Borislava Pekića Narodnog pozorišta iz Sombora i Geteovog „(Pra)Fausta” Beogradskog dramskog pozorišta. Vrščani će, kao domaćini festivala izvesti već nagrađivanu predstavu: Molijerovog „Don Žuana” u režiji Andreja Cvetanovskog.

-Sam jubilej festivala nosi sa sobom težinu i odgovornost i prema umetnicima koji su se poklonili vršačkoj publici, a sigurna sam da ih je bilo na hiljade, ali i prema inicijatorima koji su u jednom „zlu vremenu” imali ideju, viziju i istrajnost da osnuju baš pozorišni festival gde će publika zaboraviti koliko-toliko realnost u kojoj živi i pretpostavljam, prikazati na sceni da je svaki čovek i svaka epoha imala iskušenje s kojim je morala da se nosi. Ikreno, volela da se, kao što se publika i dalje seća „Romea i Julije” pozorišta „Boško Buha”, zatim „Ukroćene goropadi” i „Život je san” Narodnog pozorišta, „Banović Strahinje” Budva Grad teatra i sigurno nekih naslova koje ću izostaviti, jer sam i sama bila jako mlada, da za nekoliko godina pamte i osvrću se bar na jedan od naslova koje će ovogodišnji festival ponuditi, kaže Snežana Udicki.

Ono što, dodaje, mogu da primetim kao neko ko je pogledao celokupnu selekciju i uporedim pomenute naslove s ovom selekcijom, jeste da je primetna razlika u estetskom izrazu, da se danas više teži ka minimalizmu, da nema raskošnih predstava kao ranije, što jednim delom razumem i podržavam. S druge strane, mislim da publika voli kada je „izmestite” u neku epohu. Najbolji primer su filmovi koji kada su smešteni u neku epohu, svi hrlimo u bioskope da osetimo na neki način duh tog vremena, ali imam utisak da su u pozorištu nametnute neke, ne znam odakle, vrednosti, da ako je nešto vizuelno raskošno, automatski je i manje umetnički vredno.