Srednja klasa kao oslonac Partije i Udbe

Komunistička partija Jugoslavije (Tito i njegov mandarinat) marginalizovala je seljaštvo (krv i meso Narodnooslobodilačke borbe) i izdala radničku klasu (kanonizovanog nosioca revolucije u čije je ime vladala), dok ih je kontraklasa (crvena buržoazija) eksploatisala.

To je sažetak socioloških eseja Božidara Jakšića (Sarajevo) i Milana Nikolića (Beograd), objavljenih u zapaženom tematskom dvobroju filozofskog časopisa „Praksis” (Zagreb, 3/4, 1971), pod naslovom „Trenutak jugoslavenskog socijalizma”. Toliko zapaženom da su oba autora završili kao politički robijaši, za razliku od ostalih članova praksisovskog kruga, salonskih disidenata, isključujući beogradskog filozofa Mihaila Đurića, člana redakcijskog saveta „Praksisa”, koji je svoje bukagije zaradio protiveći se, iste te godine, amandmanima na Ustav SFRJ.

Posle partizanskog vesterna, socijalna drama je bila najzastupljeniji žanr jugoslovenske kinematografije. Priču je otvorio tzv. crni talas koji je, svojom poetikom socijalnog dna, naturalistički slikao egzistencijalnu bedu „marginalaca”, kako se to i danas spinuje. Taman kad je taj umetnički polet zaustavljen, pomenuti sociolozi su pokazali i dokazali, ubojitom statistikom i tada „bogohulnim” opservacijama, da nije bila reč o frikovima i luzerima već o milionima socijalno skrajnutih i izopštenih koji preživljavaju na ivici egzistencije.

Bočnu podršku Partiji u održavanju klasnog sistema SFRJ pružala je Udba (politička policija), a po socijalnoj vertikali „srednja klasa” (Nikolić) ili „srednji slojevi” (Jakšić).

Po Nikoliću, srednjoj klasi pripadaju oni koji ne učestvuju u materijalnoj proizvodnji, u najamnom su odnosu prema buržoaziji i ne odlučuju o raspodeli viška rada. To su inženjeri, tehničari, administrativni službenici, lekari, profesori, naučnici, umetnici.

„Oni pripadnici ove klase čije su plate više od deset puta veće od radničkih, koji žive standardom američke srednje klase i od kojih se regrutuje nova generacija birokrata (crvenih buržuja, op. aut.), nisu i neće ni biti saveznici radničke klase…”, kaže on.

Posle dijagnoze, Nikolić prelazi na projekciju: „Delovi ove srednje klase, naročito naučna i humanistička inteligencija… staviće se na stranu radnika”. Ovaj Nikolićev stav, sa stanovišta Partije, bio je svetogrđe prvog stepena. Intelektualcima, koji bi da supstituiraju titoističku vrhušku na poziciji tumača interesa radničke klase, ili da kooperiraju u toj ulozi, mesto je bilo u ovoj ili onoj vrsti izolacije. Svaka javna objava ili indicija o mogućoj političkoj fuziji slobodoumne inteligencije i radnika bile su presecane u startu. Kad je 20. aprila 1984. na Dorćolu, na sesiji ilegalnog Slobodnog univerziteta, uhapšeno svih 28 prisutnih, među njima su bili Nikolić i jedan jedini radnik, Radovan Radović (33). Nekoliko dana kasnije Radović je nađen mrtav u jednoj vikendici kod Obrenovca, ekspertiza je tvrdila da je u pitanju samoubistvo, rodbina Radovića tražila je reviziju istrage, a dvadesetak ljudi potpisali su javno protestno pismo Stanetu Dolancu.

Pripadnici srednje klase, naročito „misleći” intelektualci,  imali su sasvim drugu misiju. Jakšić kaže da postoji „čvrsta sprega” između „srednjih slojeva” i monopolskog „političkog aparata” i da su pripadnici srednjeg staleža postali „glavni oslonac” i „saveznik u dominaciji” politokratske oligarhije.

- „Elita moći” (kontraklasa, op. aut.) ne oslanja se na radničku klasu nego na sitnograđanske srednje slojeve. Te slojeve čine inteligencija, rutinski službenici, pripadnici svih tipova aparata prinude i reda, a delom i pripadnici samostalnih zanimanja i profesija. Ta kategorija u egzistencijalno smislu „bezbrižnih” čini osnovnu masu članstva Saveza komunista, piše Jakšić.

Statistika kaže da su 60 odsto funkcionera, 50 odsto zaposlenih intelektualaca i 40 odsto rutinskih službenika učlanjeni u Partiju, dok te grupacije u aktivnom stanovništvu imaju 12,4 odsto učešća. Po Jakšiću, srednji stalež karakteriše „skorojevićki mentalitet i psihologija lakog i brzog uspeha”, a njegovi pripadnici prihvataju svaku ideološku floskulu i političku meru ako im to „pruža šansu da uživaju u vrednostima potrošačkog društva”.

Klasna struktura jugosocijalizma reprodukuje se manipulativnim mehanizmima, a Jakšić analazira dva.

Prvi je teza o socijalizmu kao „beskonfliktnom društvu” odnosno fama „da smo svi radni ljudi”, koju, kao „zbrku” pojmova, akcentuje i Nikolić.

- Neki radni ljudi, istina, imaju vile i vikendice, a neki stanuju u neljudskim uslovima i imaju motike, ali važno je da smo svi radni ljudi. Neki radni ljudi mogu da letuju u Švajcarskoj i da šalju svoju decu u engleske koledže na školovanje, a neki moraju da ekonomski izrabljuju svoju decu da bi mogli da održe svoja domaćinstva... Jedan radni čovek može imati dvadeset puta veću platu od drugog, ali je važno da smo obojica radni ljudi, kaže Jakšić.

Drugi mehanizam mistifikacije je stvaranje „etničkog jedinstva” kao platforme za okupljanje svih klasa jedne nacije. Ako Srbin eksploatiše Srbina, činjenica eksploatacije je nebitna, ali ako i srpska i hrvatska crvena buržoazija eskploatišu hrvatsku radničku klasu problem će biti rešen kad samo hrvatska elita moći bude eksploatisala hrvatske radnike.

Vladajuća oligarhija tako prikriva svoj klasni interes nudeći „nacionalne mitove i simbole, nacionalne institucije i jezičke varijante kao iracionalnu osnovu sistema, odnosno socijalističkog aktivizma”.

Nastala je „snažna sprega” republičkih birokratija i srednjih slojeva „kojima je nacionalizam u različitim varijantama, sve do kleronacionalizma, istinska zastava“: „U toj sprezi posebno tamnu ulogu igraju pojedine nacionalistički orijentisane grupacije intelektualaca. Svoju pripadnost građanskim srednjim slojevima i službu društvenoj eliti te grupacije nigde jasnije ne ispoljavaju nego u širenju ove mistifikacije”.

Kontraklasa je preko srednjih slojeva nacifikovala one koji ručno upravljaju srpom i čekićem da bi se vlast elite utemeljila u vlasništvu nad dobrima.

Tako, u analitičkoj rešetki Božidara Jakšića, izgleda titoistički srednji stalež za kojim već dugo ridaju jugonostalgičarske narikače.

Još jednu, snažnu pretpostavku samoodržanja crvene buržoazije pod lažnim barjakom egalitarizma je nerazmrsiva simbioza Partije i Udbe. Društvena moć koju je politička policija učvrstila naročito posle Rezolucije Informbiroa, kaže Jakšić, „oseća se veoma snažno i danas”, a Partija je poprimila konture „kolektivnog policajca”. Veza između političke policije, u koju su birani „najverniji, najodaniji, najperspektivniji i najposlušniji” partijski kadrovi i kadrovsko-organizacionog sektora Partije evoluirala je u „jednačenje”, čime se birokratskom mentalitetu partijaca pridružio i policijski.

Iluzija o kakvom-takvom ograničenju svemoći Udbe posle Brionskog plenuma brzo se raspršila. Šok izazvan javnom pričom o prisluškivačima u Titovoj spavaćoj sobi završio se tako što su nove, modernije „bubice” počele da se uvoze ili proizvode u zemlji i legalizuju.

Rasprava o Udbi, kaže Jakšić, rasplinula se u raspravu o „unitarizmu” gde je „prosuto dosta magle” u uspešnom pokušaju republičkih i pokrajinskih oligarhija da naprave sopstveno lovište u kojima će „nacionalne” a ne federalna politička policija steći neograničenu moć i kontrolu nad društvom.