Uzela sam istinu i potrčala s njom

Na upravo završenom 71. San Sebastijan festivalu, čak dve nagrade (Nagrada žirija i „Srebrna školjka” za snimatelja) pripale su švedskoj scenaristkinji i rediteljki Izabeli Eklif za danski film „Kelek”, za koji je žiri izjavio da „vodi u svet o kome nismo znali apsolutno ništa, sa iznenađujućim i empatičnim predstavama i sa izazovnim načinom prikazivanja jedne zemlje, njenih sukoba i skrivene lepote kroz istinitu filmsku umetnost”.

 Film Eklifove je zapravo film o seksualnom zlostavljanju unutar porodice, o nesagledivim traumama i opresivno sumornim pogledima na činjenicu da se ovakve stvari događaju u ovom našem svetu mnogo češće nego što možda mislimo, i nastao je prema autobiografskom romanu danskog pisca Kima Lajnea...

Uspeli ste da nas šokirate i zaledite eksplicitnom uvodnom scenom felacija u kojoj vidimo šta otac radi sinu, jasan pristup pričanju priče o teškoj traumi?

Da, ali bilo mi je veoma važno da publika odmah sve vidi i shvati, i da joj ta scena ostane negde u glavi i da pulsira kao nezaboravna do kraja samog filma koji jeste o bolu i stidu od zlostavljanja. Drugi aspekt je neka vrsta objektivne prirode kamere koja je morala biti pomalo klinička. Ovo ima neku vrstu gotovo dokumentarnog osećaja, osećam da hvatam trenutak situacija zlostavljanja koji je poput udarca u mozak. Glavni lik Jan kao odrastao mora sa preživljenim da se nosi i on je više u misiji da pronađe ljubav i razumevanje od strane drugih, nego u misiji bekstva od sopstvenih trauma i bola. Da te neko prihvati i vidi, da te voli onakvog kakav jesi – ranjen i oštećen.

Da li je u filmu baš sve kao u romanu Kima Leina ili ima i vaše spisateljske imaginacije?

Moje tumačenje romana je da je on veoma suv, nema filozofiranja. On taksativno piše kada se ovo dogodilo, a dogodilo se milion puta. Mnogi ljudi znaju kako zlostavljanje funkcioniše, skoro svako od nas je imao neke od takvih iskustava ili mentalnog ili fizičkog zlostavljanja. Nažalost, to nije tako neuobičajeno ni unutar same porodice. Posledice toga imaju različite oblike, kako se ljudi nose ili ne bave time, jer je to veoma složeno pitanje i svako ima drugačiji način borbe s tim. Ignoriše ili beži od toga, potiskuje, razboljeva se. Mislim da sam u slučaju ovog filma prema autobiografskom romanu samo uzela istinu i potrčala sa njom.

Glavni lik Jan pokušava da se uklopi u kolektivističko društvo Grenlanda u drugačiju kulturu?

U filmu delim sa piscem Kimom Leinom tu njegovu radoznalost i fascinaciju kolektivnim društvima uopšte, a Grenlandom posebno, i duboko se slažem sa njegovim i glavnim likom i sa njegovom čežnjom da pripada i bude uronjen u veću porodicu, u veće zajedništvo sa svrhom sopstvenog bitisanja. Ponekad je potrebno mnogo bola i očaja da biste prekinuli neverovatno jake veze svojih emocionalnih navika. Ponekad morate priznati poraz da biste počeli iznova i ponovo se uzdigli.

Reč „kelek” prvi put sam čula u filmu Nikolaja Arcela „Obećana zemlja”, deluje kao uvredljiva reč?

Da, to je uvreda, to je pogrdna reč sa smislom želje da se neko unizi. Da je gubitnik, autsajder, neko ko nema život niti smisla u njemu. Često se odnosi i na strance, na došljake, na pripadnike druge rase ili drugog naroda. Za Grenlanđane u Danskoj često se kaže da su „keleci”. Mnogi Danci su prilično bešćutni u pogledu činjenice da Grenlanđani u Danskoj pripadaju veoma nižoj klasi i gledaju ih sa visine.

Vi ste se kao Šveđanka lako uklopili u milje Grenlanda i uključili ste lokalno stanovništvo u svoj glumački tim. Je li bilo improvicacija?

Sa grenlandskim glumcima je bilo dosta prostora za improvizaciju i dopunjavanje, jer jezik nije moj a unos originalnog kulturnog konteksta bio mi je veoma važan. Sa likom Jana, međutim, dijalog koji je napisao Kim Leine je odraz njegovog sopstvenog govora, pa sam odlučila da se držim muzikalnosti originalnog dijaloga što je više moguće.

Boje u vašem filmu su poput boja na maskama koje se simbolično iscrtavaju na licu plesača drevnog grenlandskog plesa: crveno kao krv i život, belo kao kosti i crno kao duh?

Vidite, nisam o tome tako razmišljala, ali sada kada kažete to, moguće je da je moja podsvest ka tim bojama navodila. Bili smo veoma otvoreni sa paletom boja, lično volim neutralne tonove, ali ih kamera često drugačije doživljava. Na Grenlandu je hladno, ali boje u filmu nisu hladne. A sa tim plesom pod maskom i muzikom želela sam da izrazim teme filma u konkretnim i simboličkim terminima. To je neka vrsta indukcije u osnovne emocije koje nisu nužno izražene unutar granica kinematografskog realizma.

Vi ste i pisac, nagrađivani scenarista, volite li više da pišete ili da režirate?

Da, to je dobro pitanje. Kada sam počela da režiram, čelnik Švedske filmske škole me je pitao zašto kao talentovan pisac želim i da režiram i moj odgovor je stvarno bio super pretenciozan, ali istinit. Rekla sam mu, a i danas isto smatram, da ne verujem nikome da može bolje da režira ono što sam napisala od mene same. Nisam ja bolji pisac od ostalih, zaista to ne mislim, ali nema dovoljno dobrog reditelja za moje pisanje. Nisam prepotentna već stvarno, iskreno tako mislim. Volim da imam kontrolu nad svim u procesu filmskog stvaralaštva. Jednostavno je tako.

Emil Jonsen, norveški glumac o ulozi u „Keleku”

U razgovoru za „Politiku” glumac Emil Jonsen, inače Norvežanin, kaže o zahtevnom liku Jana kojeg tumači u „Keleku”, da je osoba koja traži ljubav, svoju primetljivost u očima drugih, ali da je ključno pitanje može li biti voljena osoba koju je otac seksualno zlostavljao. Jonsen kaže da smatra „da može biti voljena” i da je sam pisac autobiografskog romana „bio zavisan od svog oca s kojim je živeo 17 godina i za drugačiji život nije znao sve dok nije shvatio da je to pogrešno i dok se nije oslobodio”.

 Na pitanje da li se i sam osećao kao „kelek”, s obzirom na to da je kao dete odrastao i školovao se u drugačijoj kulturi, u Bocvani u Africi, Jonsen odgovara:

– Pokušavao sam da se uklopim u drugu kulturu, u školi sam bio jedini belac, naučio sam jezik i samo povremeno sam bio „kelek”. Veoma su se prijateljski svi odnosili prema meni, i u školi i na ulici. U Bocvani je kultura toliko drugačija, zapravo veoma slična grenlandskoj u smislu da je veoma kolektivistička.

Na moj komentar o tome kako je film „Kelek” čudan i zato što su ga koproducentski radili Švedska, Norveška, Danska a tema je grenlandska, Jonsen je uz smeh rekao:

– To su za nas uobičajene svari. Sve je više vezano za Dansku jer je Grenland deo njihovog kraljevstva, a mi u Norveškoj nismo toliko svesni njihove situacije i problematičnog odnosa. Na Grenlandu Danci se smatraju kolonizatorima, a i nas u Norveškoj je njihov kralj svojevremeno kolonizovao. Oduvek smo bili najmanja nacija u Skandinaviji, nad nama je prvo vladala Danska, zatim i Švedska.

Na konstataciju da Norvežanima sada niko ništa ne može jer su zbog nafte i gasa veoma bogati, Emil Jonsen se od srca nasmejao i složio.

 Od šestoro dece koje ima njegov otac lekar, samo dvoje je otišlo u sfere umetnosti i filma. Uz Emila, koji je glumac i sa američkim iskustvom, filmom se veoma ozbiljno bavi i njegova sestra Sara Jonsen, poznata i nagrađivana norveška rediteljka. Brat i sestra često rade zajedno, a Emil kaže da je on taj koji je bespogovorno sluša, kao što sluša svakog reditelja...