Jagoš i pozorišni virus

Niko još ne veruje da nas je napustio Jagoš Marković i da je teatarski svet postao još više pust. A mogao je još mnogo da nam daruje… Govorio je da boli ono što se ne uradi, tako bi mene bolelo da nisam za njega nanizala ove reči. Trideset godina smo sarađivali, često je insistirao da baš ja fotografišem predstave. Isti grom, zanesenost, ljubav prema teatru nas je udario. Da me uvažava i da mu je stalo do dobre fotografije, to sam znala, ali da je 2006. ljubio moju fotografiju na naslovnoj strani programa, koji tek što je stigao iz štampe za „Gospođu ministarku”, i vikao kako čudo treba uramiti, saznah tek na dan Jagoševe sahrane od tadašnjeg direktora drame Željka Hubača. To me potreslo, ali i uverilo da je sreća bila biti u njegovom jatu.

Mnogo fascinantnih fotografija se izrodilo, jer je Jagoš imao rafinirani likovni ukus i nepogrešivo oko za boje, harmoniju… Da je bio slikar, bio bi kombinacija Gogena, Boša, puno kolorita i detalja. Scena mu je često okupana najsjajnijim svetlom. Kad se tome dodaju scenografija Tabačkog, kostimi Božane Jovanović, kojoj je bio veran dokle god je ona mogla da radi, i najvažnije, lica glumaca u vatrometu grimasa, izraza, mimike, smeha, suza, tuge, jada, zapitanosti, ludila, vriska… I mnogo neočekivanih situacija koje zapravo i nisu neočekivane, jer je to Jagoš. Ministarka, Rada Živković koja leti, Peca Ejdus koji visi na lusteru, Olga Odanović po kojoj pada tona  kukuruza i sena, primadona Jadranka peva u kadi, Dejan Lutkić pretvoren u zmiju, živi konj u predstavi „Dom Bernarde Albe”, rže na sav glas, a glumice besprekorne, kao da nije tu, pa onda mokri glumci, okupani hladnom kišom… Seka, Olga, Dugalić, Trivalić, Kubura, svi koji su radili sa njim pristajali su na sve, u vrtlogu emocija, strasti, ushićenja, začaranosti.

Praznik je bio raditi s Jagošem, umeo je da zavede saradnike bombastičnom energijom, da poštuje svačiji rad u pozorišnom lancu, da pohvali od srca dobar rezultat i da se rasplače od sreće. Njegova radost stvaranja, poštovanje i opčinjenost teatrom bili su prelazni! Svi mi koji smo zaraženi virusom zvanim Jagoš, teško ćemo naći lek. Ne treba ga ni tražiti. Ovo je emotivna bolest koju treba širiti po sve hladnijim pozorištima.

Zaražena sam „Jagoš virusom” definitivno 1995, od kultne „Kate Kapuralice” rađene u somborskom pozorištu. Putovali smo s Mucijem, u malom „jugu” gde je Jagoš već počeo temperamentno da režira. Automobil se raspadao od njegovog skakanja, radosti, ideja…

Znao je da će napraviti čudo. I bi čudo. Na prvom gostovanju „Kate Kapuralice” u Ateljeu 212, delirijum kakav nikad pre ni posle nije viđen u pozorištu. Dugi aplauzi, ushićena Mira Stupica, suze, smeh, aplauz, bacanje cveća s balkona, glumci plaču na sceni, publika vrišti, lupa nogama o pod… Te večeri je bilo jasno da se rodio genije.

Klanjao se glumcima i publici. Voleo je to. Posle nije

bilo lako nastaviti, osećao je veliku odgovornost. Kao svakog inteligentnog čoveka i stvaraoca mučila ga je sumnja, ali navirale su ideje i strasno je nastavio dalje s nesmanjenom žestinom, radoznalošću i ljubavlju prema teatru, glumcima, saradnicima. Raskošne predstave se nižu… Govornica, Skup, Porodične priče, Dr, sve do Sumraka bogova, Magbeta… Sećam se „Dekamerona – dan ranije”... Videvši fotografije predstave nastale tu, u Budvi, vikao je kako izgledaju kao ulje na platnu, kako sam ja Paja Jovanović, a u stvari on je bojio predstave najdelikatnijim nijansama, raj za fotografisanje.

Potresala ga je lepota, kao i mene, uzbuđivalo ga ono što

nosi snagu… Tako smo Rada Živković, on i ja plakali nad programom za predstavu „Gospođa ministarka”.

Suze sreće, zajedničkog stvaranja i preplet različitih umetnosti. Sve je to Jagoš pakovao harmonično i upečatljivo. Svi su se u njegovom krilu osećali voljenim i potrebnim: glumac, scenograf, kompozitor, kostimograf, fotograf, dekorater, lektor, sufler… Sad smo, mnogi, ostali kao ožalošćena porodica… U hladnom svetu vlada drugi virus – virus otuđenja, a mnogi će ostati s Jagoševim emotivnim, pa dokle izdržimo bez leka…

Umetnički fotograf