O banalnosti

Nedavno sam imao priliku da pročitam (kod nas još uvek neobjavljen) rukopis nove knjige Jasmine Tešanović pod nazivom „Škorpioni – Dizajn zločina”. Ovo srazmerno kratko ali izuzetno važno delo, spoj vrednog dokumenta i veštom rukom ispisane, delom memoarske, delom dnevničke proze, po načinu na koji je nastalo neodoljivo asocira na čuvenu knjigu Hane Arent „Ajhman u Jerusalimu”.

Prisustvujući svim sesijama suđenja petorici pripadnika paravojne formacije „Škorpioni” od jeseni 2005. do proleća 2007. godine, Jasmina Tešanović prati čitavu megadramu tog gotovo dvogodišnjeg procesa. Njena pažnja, međutim, ne zadržava se samo na optuženima i sudiji. Paralelno, ona beleži i jedinstvenu dinamiku koja se formira na „tribinama”, na kojima su isti prostor prinuđene da dele porodice žrtava, s jedne, i porodice zločinaca, s druge strane.

Jasno je da autorka nijednog trenutka ne pokušava da izigrava „neutralnost”, nemoguće je zauzeti makar i načelno neutralan stav prema onima koji su zločin evidentno počinili pa ga još i sami snimili video-kamerom. Umesto toga, ona registruje nemoć pravde koja se ne odvija čak i onda kada su oni čiji je posao da je vrše uvereni da rade u njenom interesu, i ujedno nastoji da rasplete „dizajn zločina” – način na koji su ta petorica momaka iz Šida i unaokolo uspeli da potonu tako duboko.

Ili da stignu tako daleko, kako je već kome po volji.

Da vam ih predstavim: Boca, Pera, Aca, Vuk i Zekan – to su njihova imena. Obična i pomalo šuplja, zar ne? Kao predobro poznati kliše. Recimo onaj o banalnosti zla koji se uvek iznova samopotvrđuje.

Tu čuvenu frazu skovala je Hana Arent i ona se odnosi na Adolfa Ajhmana u kom je videla samu suštinu funkcionalnosti nacističkog režima. Dobro je poznat njen opis ovog „arhitekte holokausta” odgovornog za smrt 450.000 Jevreja kao nikogovića koji je, u sudbinskoj trci za karijerom, strogo poštovao naređenja pretpostavljenih i, što je još važnije – zakon. Ajhman je za Arentovu paradigma tog novog, birokratizovanog i bezličnog totalitarizma. A banalnost je Ajhmanovo srednje ime.

Međutim, svako zlo banalno je na svoj način. Evo, vratimo se „Škorpionima”. Banalni do bola, a opet – nimalo nalik na Ajhmana. Pokazalo se, naime, vrlo brzo da je ova sitna sremska riba, tek naizgled stvorena za mutne vode i plićak prljave provincijske svakodnevice, zapravo neverovatno okretna u ekstremnim situacijama. Za razliku od ledenog birokrate koji je „samo radio svoj posao”, oni iskazuju jedan neposredniji, znatno iskreniji zanos ratom i svim slatkim mogućnostima koje on nudi. „Škorpioni” su, ukratko, rat prihvatili srcem i dušom. Slobodno se može pretpostaviti da su u njemu – uživali. U strašnom zločinu koji je počinjen u BiH, oni nisu tek tako „učestvovali” kao točkići jedne složene mašinerije. Oni su ga ujedno i stvarali; dakle – „dizajnirali”. I u tome leži sama suština njihove krivice, njihove neizbrisive krivice, čak i ako ona izmiče pravnim mogućnostima bilo kog suda na ovom svetu. A pitanje brojki, kao i toga ko je i u kom trenutku i na koji način povukao obarač, barem u ovom slučaju suštinski je nebitno i, na izvestan način, neukusno.

Utoliko je nerazumljivija nedavna odluka Vrhovnog suda Srbije da uvaži žalbe branilaca dvojice pripadnika paravojne jedinice „Škorpioni” te da jednom, tako, presudu od 20 godina zatvora smanji na 15, a drugom presudu od pet godina zatvora ukine i vrati prvostepenom sudu na novo suđenje.

Gotovo istovremeno, fudbalski huligan osuđen je u Okružnom sudu na deset godina zatvora za pokušaj ubistva policajca na fudbalskoj utakmici.

Reklo bi se, dakle, po svemu, da članovi paramilitarnih jedinica kod nas imaju više šanse da dobro prođu u životu od fudbalskih huligana.

Nije da branim huligane, naprotiv, ali ne čini li vam se ipak neobičnim da se danas u Srbiji očito manjim zločinom smatra dobrovoljno učestvovanje u brutalnom ubistvu šestorice Bošnjaka civila, od ekstremnog stadionskog nasilja nad srpskim policajcem – u civilu?

Nije li to samo još jedan jasan znak ovde i dalje široko rasprostranjene vere da su naši ratni zločinci na izvestan način nedužni, čak i kad to evidentno nisu, jednostavno zato što su – naši?

Za razliku od huligana kojima, očito, nemamo šta da praštamo. Jer su huligani, valjda, samo svoji.

Ne znači li to, na kraju svih krajeva, da i dalje, uprkos svemu, živimo u banalnom carstvu pogrešnih istina?