Neoliberalna socijalna odgovornost

Hoće li Vlada Srbije umesto proklamovane „socijalno odgovorne” uskoro početi da vodi „neoliberalnu” ekonomsku politiku? Može li se dogoditi da upravo ekonomske teme budu uzrok sukoba u vladajućoj koaliciji ili da, nenadano, umesto državotvornih pitanja, postanu glavni adut opozicije u borbi protiv vlasti. Konačno, da li je pozivanje na socijalnu pravdu, letos, bio samo izgovor za formiranje nove vlade ili će to postati njena trajna orijentacija?

Pojedini potezi srpske vlade, ali i sve ozbiljnija finansijska kriza u svetu, učinili su da ova pitanja ponovo postanu aktuelna. Tako je premijer Mirko Cvetković na nedavno održanom radnom ručku sa američkim privrednicima ponovio da će vlada od 1. januara verovatno početi da jednostrano primenjuje SSP, odnosno da će sniziti carine na uvoz robe iz EU. Ta mera, koju su pre njega već predložili i pojedini ministri (naročito iz G17 plus) naišla je na različite reakcije ekonomista. Mnogi, naime, smatraju da će jednostrana primena sporazuma dovesti u nepovoljan položaj naše privrednike, posebno izvoznike, prehrambenu industriju i poljoprivredne proizvođače. Oni se pitaju ima li smisla uvoditi ovakvu meru u trenutku kada nam je privreda u velikim teškoćama, uvoz mnogo veći od izvoza, stočni fond desetkovan, poljoprivrednici u gubicima…

Tome treba dodati i predlog guvernera Narodne banke Srbije, ali i nekih ministara, da bi Srbija trebalo da ponovo sklopi aranžman sa MMF, koji je usledio u vreme posete delegacije ovog fonda našoj zemlji. Zanimljivo je da su, na kraju te posete predstavnici MMF-a istakli da bi Srbija 2009. godine trebalo da ima restriktivan budžet i da smanji javnu potrošnju, što se, smatraju pojedini ekonomisti, baš ne uklapa u priču o socijalnoj odgovornosti i pravdi. Osim toga, sa raznih strana mogu se čuti i najave da će sledeće godine doći do otpuštanja većeg broja „neprofitnih radnika” iz javnog sektora, da nam treba hitna „reforma školstva” da je potrebno „konačno skresati budžet”, ali i da će se ekonomski uspeh vlade meriti isključivo time koliko će stranih investitora uspeti da dovede u Srbiju.

Sve je to neke ekonomiste navelo na zaključak da nas umesto socijalno odgovorne u narednom periodu čeka (neo)liberalna ekonomska politika koja će, uz liberalizaciju uvoza, u prvi plan staviti interese krupnog kapitala, odnosno domaćih i stranih investitora, dok će interes „običnog čoveka” biti u drugom planu. Oni smatraju da, osim što može izazvati ozbiljne socijalne posledice, takva politika nosi i značajne rizike, posebno kad se ima u vidu kriza na svetskom finansijskom tržištu i činjenica da se, zbog nje i mnoge zemlje čije se uređenje godinama zasniva na liberalnoj ekonomiji sve češće odlučuju na državni intervencionizam. Ima, naravno i suprotnih mišljenja – da će takva politika dovesti do ozdravljenja privrede, podizanja standarda i otvaranja novih radnih mesta, kao i da je najteži period tranzicije već prošao. Konačno, tu su i mišljenja da će vlada, na kraju „uvažiti realnosti”, odnosno da će zarad socijalnog (možda i koalicionog) mira činiti različite ustupke i odstupanja.

Štagod da bude čini se da bi upravo socijalne i ekonomske teme mogle odrediti sudbinu sadašnje vladajuće koalicije.

Novinar