Za Hrvate ćirilica na groblju je „uvreda"

Specijalno za „Politiku”

Olivera Radović

Zagreb – „Zabranjena je svaka upotreba ćirilice na celom području Nezavisne Države Hrvatske. To se naročito odnosi na cijelo poslovanje svih državnih i samoupravnih tijela, na urede javnog poretka, na trgovačke i njima slične knjige i dopisivanje i na sve javne napise”, stajalo je u Zakonskoj odredbi o zabrani ćirilice koja je doneta 25. aprila 1941. godine, dve nedelje nakon uspostavljanja NDH.

„Prema tome naređujem: da se na cijelom području Nezavisne Države Hrvatske odmah obustavi svaka upotreba ćirilice u javnom i privatnom životu. Svako štampanje ma kakovih knjiga ćirilicom je zabranjeno. Svi javni napisi pisani ćirilicom imaju se neodvlačno, a najkasnije u roku tri dana skinuti”, pisalo je u naredbi koju je potpisao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Andrija Artuković.

Nije ovo jedini slučaj u istoriji da je ćirilica bila zakonom zabranjena na području na kojem su živeli Srbi, ali po represivnim metodama i po zadiranju u privatnu sferu neodoljivo podseća na jedinstven slučaj iz novije istorije, onaj u zadarskom zaleđu, o kojem se poslednjih dana neprestano govori.

Slučaj u opštini Vrsi kod Zadra, gde direktor lokalnog komunalnog preduzeća zahteva da se u roku od 15 dana ukloni ćirilični natpis sa nadgrobnog spomenika jedne srpske porodice na groblju u Poljicima, usamljen je, srećom, i nije utemeljen na aktuelnim zakonskim normama. Prema tumačenju Zdenka Kojića, direktora komunalnog preduzeća u Vrsima, u toj opštini nema više od trećine žitelja srpske nacionalnosti, što je preduslov da bi se zakonski ostvarilo njihovo pravo na upotrebu sopstvenog pisma, to jest ćirilice u ovom slučaju. Iako se direktor u svom dopisu poziva na Ustav Republike Hrvatske i Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina i na kraju na Zakon o grobljima, reč je o pogrešnoj interpretaciji, koja u ovim dokumentima nema nikakvog utemeljenja. Naprotiv, upravo se ovim i drugim dokumentima prava nacionalnih manjina i običajna i verska prava štite.

Klub zastupnika Samostalne demokratske srpske stranke reagovao je na konferenciji za medije na ovaj slučaj.

„Pokojnik je sahranjen pod pločom napisanom na srpskom jeziku i pismu, što omogućava Ustav u ovoj zemlji. Sahranjen je po pravoslavnom obredu Srpske pravoslavne crkve, koja ima ugovor s Hrvatskom gde se garantuje sloboda obreda na svom jeziku i pismu. Rečeni direktor očito je rukovođen manjkom znanja i viškom loših uverenja, osećaja i namera”, ocenio je Milorad Pupovac, narodni poslanik iz redova srpske zajednice.

„Pozivajući se na neke od zakonskih akata i ustavnih odredbi, pa ih pogrešno tumačeći, direktor komunalnog preduzeća usmerio se na kršenje zakona na koje se poziva i potencijalno ugrožava mir pokojnika. Istovremeno kreće zakonskim stranputicama govora mržnje, jer ćirilicu proglašava neprijateljskim pismom, iako joj je garantovana ravnopravnost”, rekao je Pupovac i dodao da bi zbog kršenja zakona mogao da bude sankcionisan.

Na ovu bizarnu situaciju, koja još nije razrešena, reagovao je i episkop dalmatinski Nikodim Kosović. „Iskren da budem, nisam shvatio, pošto je reč o groblju, da li misli na žive ili na mrtve, jer u slučaju onih koji leže na tom groblju čekajući vaskrsenje i život večni, sigurno je više od trećine Srba. Nije, naime, neuobičajeno da su na pravoslavnim grobljima u Hrvatskoj Srbi apsolutna većina”, napominje episkop dalmatinski Nikodim.

„Nejasno je na koji način i kako je poštovani direktor došao do zaključka da je natpis na nekom nadgrobnom spomeniku isto što i službena upotreba jezika. A još više me interesuje iz kojeg razloga poštovanom direktoru komunalnog preduzeća u opštini Vrsi smetaju mrtvi Srbi. Možda mu smetaju živi, pa preko mrtvih pokušava da se obračuna i s njima, ’misleći da Bogu službu prinosi’ (Jn 16, 2), ali ipak ne razumem zašto mu smetaju natpisi na ćirilici koji vekovima ukrašavaju srpska pravoslavna groblja u Dalmaciji i da li je u sledećoj fazi planirao uklanjanje ćiriličnih natpisa sa grobova iz, recimo, 1891. godine”, upitao se episkop Nikodim i dodao da je skrnavljenje grobova i spomena na umrle – a i ćirilični natpis je deo tog spomena – u Hrvatskoj krivično delo za koje se propisuje kazna zatvora do jedne godine.

Iako je ovo prvi poznati slučaj da se neka javna, dakle, državna institucija obraća sa zahtevom za uklanjanje ćiriličnog natpisa s nadgrobnog spomenika na teritoriji Republike Hrvatske, to svedoči o opasnim tendencijama, pogotovo kad se uzmu u obzir dalji istupi pomenutog direktora u medijima i njegova „obrazloženja” spornog dopisa. „Ćirilica vređa osećaje hrvatskih branitelja koji su se borili protiv ljudi koji su pod tim slovima pucali i rušili”, izjavio je direktor Kojić kasnije u medijima. Tu možda leži i ključ njegove smele i najverovatnije svesno pogrešne interpretacije zakona.

„Osećaji branitelja” dokazano su u više slučajeva poslednjih godina i decenija imali prednost u odnosu na zakone. Počevši od Vukovara, gde je nepoštovanje zakona čak – ozakonjeno, pa preko brojnih gradova i manjih mesta širom Hrvatske, gde postoje određene srpske institucije, ali natpisi na njihovim službenim ulazima takođe „vređaju osećaje branitelja”, pa sve do raznih graničnih slučajeva koji ne spadaju u domen javne upotrebe jezika i pisma, ali su svejedno razrešeni u korist tih istih osećaja (poput, recimo, zabranjenih nastupa izvođača popularne muzike)… Dosadašnja praksa sigurno da je ohrabrila direktora Kojića da samovoljno interpretira zakone i da se poziva na braniteljske osećaje kao imperativ, apsolutni prioritet pred kojim nema kontraargumenata. Samo ostaje pitanje šta sledeće može te osećaje da uvredi i razjari.