Krah politike duplih standarda

Specijalno za „Politiku”
Pre tačno nedelju dana svet je bio zatečen (ne)očekivanom eskalacijom nasilja na Bliskom istoku i brutalnom smrću stotina nedužnih civila na izraelskoj teritoriji, kojima je srušen mit o nepobedivosti izraelskih službi i njihovoj nedodirljivosti za posledice višedecenijske represije nad palestinskim stanovništvom. Ocene su bile jednoglasne da se radi o ratnim zločinima i teškim povredama humanitarnog prava, emotivna reakcija i želja za osvetom izraelskog rukovodstva i stanovništva bile su razumljive. Ali koliko je napad Hamasa na stotine nedužnih civila bio ratni zločin, toliko i osvetničko ukidanje snabdevanja vodom, strujom, hranom, lekovima dva i po miliona palestinskih civila, pokušaj raseljavanja više od milion ljudi, prekomerna upotreba sile i neselektivno bombardovanje najgušće naseljene teritorije na svetu od strane Izraela predstavlja ratni zločin i kršenje osnovnih postulata humanitarnog prava, na koje su SAD i većina njihovih saveznika ostali nemi.

U ovakvoj tragediji u kojoj je već izgubljeno i u kojoj se gubi toliko ljudskih života, i na izraelskoj i na palestinskoj strani, ne sme da bude mesta za navijanje i ne sme da bude mesta za nekažnjivost. Svaki ljudski život je dragocen i nenadoknadiv, prioritet ne sme da bude osveta već deeskalacija i očuvanje ljudskih života. Konačno, u tome bi i trebalo da bude razlika u delovanju legitimnih vojnih formacija, u ovom slučaju izraelskih odbrambenih snaga i terorističkih grupa, poput palestinskog Hamasa.

Ništa ne može da opravda nasilje i gnusne zločine nad civilima koje smo videli prethodnih dana. Ali činjenica je da Izrael, uz pristrasnu snažnu podršku SAD, gotovo šest decenija ne samo da nekažnjeno ignoriše već i direktno krši važeće rezolucije SBUN 242 i 338 i iz njih proistekle međunarodne sporazume, a pre svega sporazum iz Osla iz 1993. i 1995. godine. Umesto da sprovede sporazum, Izrael je od Gaze napravio najveći koncentracioni logor na svetu i intenzivirao je vojnu okupaciju Zapadne obale, koja je po sporazumu pripala Palestincima, sprovodeći represiju i aparthejd nad palestinskim stanovništvom. Neodrživost ovog stanja najbolje ilustruje broj palestinske dece ubijene od strane izraelskih snaga bezbednosti na okupiranoj Zapadnoj obali. Samo u 2023. godini izraelske službe bezbednosti usmrtile su 48 dece, uzrasta od dve godine do 16 godina, i ovo je najsmrtonosnija godina u tom pogledu u poslednjih nekoliko decenija, s najmanje jednim detetom ubijenim svake nedelje! Od 2000. godine ubijeno je 2.300 palestinske dece! Ni za jedno od ovih ubistava niko nije odgovarao!

Najnovija eskalacija vezuje se i za ulazak ultradesničarskih stranaka u vladu Benjamina Netanjahua, kojima bi, zbog stavova koje zastupaju, u bilo kojoj zemlji na svetu ne samo bilo trajno zabranjeno da se bave politikom već bi neki od njih završili i u zatvoru zbog raspirivanja međuetničke i međuverske mržnje. Ipak, kolektivni Zapad na to nije reagovao. Incidenti s doseljenicima i njihovim naseljima koja su građena na okupiranim palestinskim teritorijama gde je to eksplicitno zabranjeno važećim međunarodnim dokumentima za rešavanje ovog sukoba učestali su poslednjih meseci. Ka palestinskim selima su išle horde ultradesničarskih kolonista koji su doslovno izbacivali na ulicu palestinske porodice iz njihovih kuća i sa njihovih imanja, palili im maslinjake i letinu, i useljavali se u njihove domove, dok su okupacioni izraelski vojnici to posmatrali bez ikakve reakcije.

Poslednjih dana bilo je i puno spekulacija o tome kako je bilo moguće da pripreme za ovakvu operaciju Hamasa prođu nezapaženo od obaveštajnih službi s reputacijom kakvu imaju Mosad, CIA i MI6. Neki su čak i tvrdili da službe jesu raspolagale nekim obaveštajnim podacima, ali da je svesno doneta odluka da se ne reaguje, zbog viših geopolitičkih interesa. Kolektivni Zapad je požurio da optuži Iran i njegov interes da onemogući uspostavljanje diplomatskih odnosa između Saudijske Arabije i Izraela. Ali zanemaruje se da korist ima i američka administracija, jer se ovim sukobom skreće pažnja sa sada već vidljivog fijaska u Ukrajini i protraćenih više desetina milijardi dolara američkih poreskih obveznika koje su većim delom završile u privatnim džepovima ljudi bliskih vlasti i u SAD i u Ukrajini.

Pored sukoba u Ukrajini i zabrinjavajuće eskalacije na Bliskom istoku, evidentan je talas destabilizacije više zamrznutih konflikta u svetu. Mnogi naši analitičari stavljaju i dvogodišnju represiju nad Srbima na KiM koju sprovodi Albin Kurti u taj kontekst. Ali činjenica je da se zamrznuti konflikti odmrzavaju najčešće onda kada ih odmrznu strani faktori koji po svaku cenu insistiraju da kontrolišu proces i ne daju stranama da se samostalno dogovore. Najbolji primer je nemački pritisak protiv „Otvorenog Balkana” i insistiranje na Berlinskom procesu, iako se ne radi o inicijativama koje isključuju jedna drugu. Pogledajmo i destabilizujuću ulogu Šmita u BiH, Kvintin nasilan pokušaj vanpravne revizije Dejtonskog sporazuma ili pokušaj da se Briselski sporazum i obaveze koje iz njega proističu dezavuišu insistiranjem na nemačko-francuskom predlogu kao najvažnijem okviru za nastavak dijaloga Beograda i Prištine. Dok se u međuvremenu prištinske paramilicijske i paravojne formacije besomučno naoružavaju protivno svim obavezujućim međunarodnim pravnim dokumentima kojima je definisano kako kosovskometohijski problem treba da se rešava. Nažalost, sve ovo ostavlja malo sumnje u ono o čemu se dugo govori. Članice Kvinte, a pre svega Nemačka, deo su problema na zapadnom Balkanu, a ne deo rešenja.

Nije mali broj poznavalaca ove višedecenijske zapadne metodologije, uključujući i one u SAD, Velikoj Britaniji i EU, koji tvrde da je strategija kolektivnog Zapada da, dok je još uvek u poziciji ocvale globalne sile, koja, iako na zalasku, još uvek po inerciji mešetari, preti sankcijama i zvecka oružjem, na silu odmrzne zamrznute konflikte i na brzinu stvori novu realnost koja odgovara njihovim interesima. U tom kontekstu, mnogi analitičari i kod nas opravdano upozoravaju na opasnost odmrzavanja konflikta na KiM, ali pogrešno zagovarajući nužnost – i hitnost – pravljenja dodatnih ustupaka objektivno na štetu naših nacionalnih interesa u odgovoru na najavljene pritiske Kvinte i predstojeće posete zapadnih specijalnih izaslanika Beogradu.

Događaji poslednjih decenija, od raspada bivše Jugoslavije, nezakonite agresije NATO-a na SRJ, Iraka, Libije, Avganistana, Sirije, preko Ukrajine i sada ponovo rasplamsanog izraelsko-palestinskog konflikta koji preti da zapali celi Bliski istok, vodili su krahu američke spoljne politike, koja je svetu agresivno nametala svoj koncept međunarodnog poretka zasnovanog ne na pravu, već na pravilima koje su SAD odokativno donosile od slučaja do slučaja, pre svega vodeći se kratkoročnim interesima svojih elita. Do ovog kraha američke spoljne politike i kolapsa globalne bezbednosti dovelo je aktivno dezavuisanje međunarodnog javnog prava, Povelje UN i obavezujućih međunarodnih sporazuma, stav o posebnosti i nekažnjivosti američkih političara i službi, kao i pogubna američka politika dvostrukih standarda. A čiji se prioriteti i saveznici određuju lobiranjem i koruptivnim delovanjem prema američkoj izvršnoj i zakonodavnoj vlasti od strane „biznismena” koji zastupaju interese pojedinih zemalja i u tu svrhu neretko koriste prljavi novac stečen aktivnostima organizovanog kriminala. To možda najbolje ilustruje slučaj više puta osramoćenog demokratskog senatora Boba Menendeza, koji je na mestu glavnog albanskog lobiste u SAD nasledio Eliota Engela i pokojnog Boba Dola, a koji, iako uhvaćen u zločinu i formalno optužen, odbija da podnese ostavku na mesto u Senatu i uticajne funkcije koje u njemu obavlja.

U ovoj i ovakvoj politici dvostrukih standarda koja vodi neizbežnom krahu i američke spoljne politike i svetskog poretka kojim je dominirala sa svojim satelitima, nažalost s velikim rizicima po celi svet, zgaženi su i Povelja UN, i sporazumi iz Osla, i Dejtonski sporazum, Rezolucija SBUN 1244, Minski sporazum, Briselski sporazum... Svi ovi sporazumi potpisani su da se prevari jedna strana u pregovorima i da se kupi vreme kako bi se neprincipijelno i podmuklo nametnula nova realnost. Lobisti i prljavi novac ne stvaraju iskrena i trajna strateška partnerstva, takva politika je pogubna ne samo za one koji nisu na listi „donatora” američkim elitama već i za SAD, i za svet u celini. Tako je i moglo da se desi da je zločinačka OVK evoluirala od terorističke organizacije do „partnera” SAD i kolektivnog Zapada, koju bi sada da preobuku u „vojsku Kosova”, iako je po brutalnosti nadmašila metode terorističkog Hamasa, kome makar ne može da se pripiše trgovina ljudskim organima otetih srpskih civila i pripadnika legalnih službi bezbednosti. Jasna je logika pokušaja da se raspirivanjem mnoštva regionalnih konflikata zaustavi globalna preraspodela moći i koliko-toliko zadrži hegemonijska pozicija, ali pitanje je trenutka kada će se sve vratiti kao bumerang onima koji su decenijama verovali da su nedodirljivi.