Političari na kauču

Kakvi kompjuteri i ostale igrice, kod nas se i dalje vode politički ratovi da bi nam pozavideli i Švajcarci koji nikad nisu vodili ni one prave ratove. Iako se na prvi pogled čini da je kod nas sve mirno, da nema više čuvenih pobuna raje, prava je istina da balkanski lonac vri više nego ikad. Raja ćuti jer joj nije ni do čega i nikome više ne veruje, ali se zato bitke između političara, takozvanih narodnih predstavnika, nikako ne smiruju. Trenutno bitku vode radikali, ne birajući pri tom reči. Da je živ ne znamo šta bi rekao i uradio Nikola Pašić. Za koju bi se stranu opredelio, ili bi iz protesta pomoć potražio od doktora Frojda, ako bi i on uspeo da dokuči šta se to krije u srpskom nesvesnom, ako ono u nama uopšte postoji. Jedna velika praznina i neznanje prekriva naše individualno i kolektivno biće. Sve bivše jugoslovenske republike nađoše neki modus vivendi; jedino Srbi tapkaju u mestu, bilo da je to republička skupština ili neki drugi čak banalan problem. Razgovor je za njih mislena imenica; samo nam još fale močuge u skupštini! A dijalog i umeće njegovog vođenja? Šta li to beše?

Tek nam je Frojdovo otkriće nesvesnog pokazalo koliko je ono značajno za čoveka kao individualno biće. I njegovo učenje i praksa, kao što je poznato, zasnivali su se na dijalogu – dijalogu terapeuta i pacijenta. Iako su u tom dijalogu učestvovale samo dve osobe, njegovo blagotvorno dejstvo pokazalo je ne samo tajne tunele našeg bića i njegovog odnosa sa Drugim, već i to da ta zaboravljena forma ljudskog opštenja nadmašuje sve druge. Bez imalo preterivanja, mogli bismo reći da su Frojd, a potom i njegovi učenici i naslednici obnovili, iako za to nemamo nikakvih dokaza, ono što su antički Grci izmislili – filozofski dijalog na agori u kojem učitelj, bio to Sokrat, Platon ili Aristotel, postavlja tezu o kojoj se potom slobodno raspravlja. Frojdov čuveni kauč, kojem su se mnogi podsmevali, na individualnom planu zapravo je jedna vrsta dijaloga koji su Grci izmislili.

Frojd je pokušavao da pronikne u ljudsko individualno, a grčki filozofi u društveno biće čoveka – dijalogom, kod nas gotovo zaboravljenom reči. Još tačnije prezrenom. Imamo ćutljive podanike i političare koji sebi govore u bradu, kao da su krivi, a jesu, pred ovim narodom. Dijalog nisu prazna obećanja već istina.

Jer, nazovipolitički dijalog nije ništa drugo do zloupotreba jedne gotovo svete reči. Naravno, mislimo na „golu” politiku, u kojoj se dogodilo ono na što su filozofi odavno opominjali. Tekuća politika, ne samo naša (svetska još više) toliko je postvarila svoje podanike, građane ili neke druge, da je sunovratila sasvim i onu grčku veštinu dijaloga i njene plodne ciljeve, i slavni Frojdov kauč koji im služi za podsmeh.

Iako često u novinskim naslovima može da se pročita sintagma „politički dijalog” najčešće nije reč ni o kakvom dijalogu (svi bi najradije da nema onih drugih), već o najobičnijoj poštapalici koja je, na našu nesreću, postala pomodno svetsko sredstvo da se podanicima direktno ili sofisticirano pripreti. Jeste žalosno, ali je nažalost tačno da je dijalog kao sredstvo dolaženja do istine (u staroj Grčkoj), ili jedan od načina da se pomogne obolelom pojedincu (Frojdov kauč i mnoge druge metode koje su razvili njegovi učenici, pre svih Jung) postao sinonim za učvršćivanje vlasti nad drugima. Bez želje da budemo cinični, danas se i ratovi vode u ime dijaloga.

Razmere njegove zloupotrebe su tolike da bi onima koji ga koriste pozavideo i sam Orvel, a Sokrat bi, verovatno, ne iz očaja već iz protesta ponovo popio kukutu! Prethodno bi zamolio doktora Frojda da sve današnje političare preispita na svom kauču!