Kako umire ratnik

Služio sam kao sveštenik u karanskoj Beloj Crkvi od 1963. do 1975. i zabeležio sećanja solunskih ratnika iz svoje parohije iz pojedinih sela Lužničke doline. I sam pripadam ratničkoj porodici – otac mi je solunac, deda je ostao na Solunskom frontu, dedin brat poginuo na Ceru, a njegov sin kao ranjenik umro u Mladenovcu iste godine – i smatram da će svedočanstva solunaca biti zanimljiva čitaocima.

„Služio sam u artiljeriji 1914. godine”, pričao mi je Miloje Petrović iz Bjelotića. „Vodili smo borbu sa Švabama kod Loznice u selu Korenita. Bio sam nišandžija na topu. Švabe su nas pritisle i mi smo morali da se povučemo. Svoj top sam uspeo da izvučem sa položaja ali nam je ostao jedan top u neprijateljskoj pozadini. Pozovem nišandžiju tog topa i njegovu posadu da izvučemo zaostali top. Prošunjali smo se noću između Švaba i uz pomoć naših seljaka top druge noći njima znanim stazama i prečicama volujskom zapregom provukli kroz švapske položaje do naših položaja. Zbog ovog poduhvata predložen sam za Orden Karađorđeve zvezde. Ovo odlikovanje uručeno mi je tek kad je rat završen jer sam kao artiljerac sličan podvig učinio i na Dobrom polju prilikom proboja Solunskog fronta u septembru 1918. godine”

„U novembru 1915. godine moja jedinica se povlačila od Skoplja ka Tetovu”, pričao mi je Velisav Jovanović iz Karana. „Na izlazu iz Tetova u selu Male Rečice zaostao sam iza svoje jedinice. Odjednom na putu ispred mene iskoči jedan Arnautin i pojuri na mene da mi otme pušku sa ramena. Nastade borba, rvanje. Bio sam mlad i snažan, uspeh da zadržim pušku i bajonetom probodem Arnautina. Dok smo se mi rvali i vukli oko puške, primetio sam da s jedne livade trči još jedan Arnautin prema nama. Kad je video šta je bilo s ovim, on se dade bežati pored jednog zida, gde mu se samo vidi glava. Nisam imao nameru da ga ubijem, više da ga uplašim. Ja uzeh ’preticanje’ i opalih, njega nesta. Nadvirim se na zid i videh da je mrtav.”

Jovan Mirosavljević iz Kamenice, solunac, na samrti je izrazio želju da ga sveštenik ispovedi i pričesti. Kada sam došao u njegovu sobu gde je bolovao i ležao, on ustade i stade mirno kao vojnik. Po obavljenom verskom obredu, ponovo leže, prekrsti ruke i povika: „A konjica sa desnoga boka, ne da Švabi otvoriti oka.” Potom zaćuta, umiri se i polako ispusti svoju napaćenu dušu.

Prota Dragomir Vidić,
Požega