Izložba za suze i opomenu

Kraljevo – U galeriji kraljevačkog muzeja otvorena je izložba koja upotpunjuje saznanja o stradanju dece tokom Drugog svetskog rata. Ta postavka izaziva tugu, od zaborava otima sve nevolje tadašnje nejači, ali govori  i o brizi za izgnanike bez obzira na tadašnje teškoće i političke prilike u Srbiji. Ova izložba, čiji su autori dr Ljubinka Škodrić, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju i Mirjana Savić, muzejski savetnik u kraljevačkom muzeju, još i opominje da se to više nikada ne sme dozvoliti.

Za posetioce je otvorena do 20. novembra, a na panoima su originalne fotografije, dokumenti i zapisi o deci koja su usled ratnih strahota bila rastavljena od roditelja. Prihvatana su u domovima za izbeglice u Mataruškoj Banji gde su dočekivana, udomljavana, hranjena, lečena... Bilo je to u periodu od 3. juna 1942 do 29. novembra 1944. godine. U to vreme ovde je boravilo 3.446 devojčica i dečaka, od predškolskog uzrasta do 14 godina. Deca su pristizala bez roditelja sa područja Hrvatske, Slovenije, Kosova, od preko Drine... Dug put za nejač, pa su umor, neuhranjenost i bolesti uticali da njih pedeset šestoro ne preživi. Možda bi umrlih bilo i više da uglavnom najteži slučajevi nisu smeštani u tada bolje uslove – u manastiru Studenici.

Preminula deca su sahranjivana na groblju u selu Konarevu, nedaleko od Mataruške Banje. Iznad humki nikada nije bilo natpisa sa imenima, jer znatnom broju dece, zbog uzrasta a bez roditelja, teško je  bilo utvrditi ime, prezime, odakle su došla...  Istina, početkom osamdesetih godina prošlog veka podignut im je spomenik u obliku piramide. Reč je o, kako je pojašnjavao svoju ideju autor arhitekta Spasoje Krunić, da je spomenik u tom obliku sazdan od malih „piramida”, koje predstavljaju krovove za svu stradalu decu u ratnim uslovima, ne samo ovde nego i u svetu. Inače, reč je o obeležju koje decenijama niko ne posećuje, jer su tu sahranjena deca neznanog imena, roditelja, porekla...

Stoga se o ovoj temi decenijama malo i govorilo, kako otvarajući izložbu reče dr Bojan Dimitrijević, naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju „možda i zato što se briga o ovoj deci u Srbiji dešavala u vreme Milana Nedića”. „Nije, izgleda, bilo poželjno da se širi priča o, uprkos svim ratnim tegobama, istinskoj brizi i pružanju pomoći izbeglicama. Jer, i tada se u Srbiji o njima brinulo, čak je postojala efikasna organizacija, to jest Komeserijat za izbeglice i preseljinike.”

U tom smislu posetiocima se obratila se i dr Ljubinka Škodrić:

–  Saznanja koja smo tokom istraživanja stekle nisu bila samo istorijska, pošto briga o izbeglicama, u to vreme okupirane Srbije, nije bila ideološka tema, već problem koji se ticao socijalnog staranja. Uz to, sve domaće, čak i zaraćene strane pokušavale su da pruže pomoć i podršku prognanima i izbeglima, a to je naročito bitno kada su u pitanju deca. – dodala je dr Ljubinka Škodrić.

Tako je, uprkos ratu i nemaštini preživelo, skoro 4.400 dece  i tu posvećenost našeg naroda da se nemoćnima uvek pomogne istakla je i Mirjana Savić:

– Domaćini u domovima su, pored brige o smeštaju, odevanju, ishrani, lečenju... brinuli i o njihovima drugim aktivnostima. Čak su ih, čini mi se objektivno, i ocenjivali. Možete pogledati ta dokumenta, pomenute ocene u smislu pisanog obrazloženja o njihovim ličnim karakteristikama. Primera radi, za bivšeg štićenika doma Dragana Žigića, kao desetogodišnjaka je zapisano da je „mio, ljubak i inteligentan” – objasnila je Mirjana Savić.

Pomenuti Žigić koji danas živi u Zrenjaninu a poreklom je iz okoline Koprivnice i Milorad Ćebić, takođe nekadašnji štićenik doma koji se skrasio u Beogradu, prisustvali su otvaranju izložbe:

– Ja pamtim te dane ponajviše, nažalost ponajviše po tome što smo često i mnogo brinuli za hranu. Jer, kako se broj dece povećavao i porcije su bile ređe i manje. Iako smo dobijali obroke čak i  pre nameštenika u domu i mada su nam i meštani pomagali, bilo je gladi. Jer, nije se imalo, bio je rat i nemaština, ali uprkos tome, recimo, kad nas meštani nađu u njihovima baštama ili ispod duda nisu nas odatle terali nego vodili kući da pojedemo ono malo što za njih i za nas imaju. Pamtim da smo se jedanput najeo i toliko popunio stomak da sam se naslonio na zid misleći da ću da umrem. Ali, utešio sam se uz pomisao – baš me briga, umreću – ali sit. Srećan sam, naravno, što sam preživeo, danas imam suprugu Branku, koja je uvek samnom i sina koji se, a kako drugačije nego zove Srećko. – objašnjava nam  devedesetogogodišnji Dragan Žigić.

Bilo je najteže prezimiti

Tokom prvih meseci rada domova, piše u knjizi autorki koja prati izložbu, deca su dobijala za doručak 250 mililitara mleka sa hlebom, za užine po parče hleba namazano kajmakom ili marmeladom, a za ručak jednom nedeljno pasulj, ostalim danima sezonsko voće. Mesa je bilo  18 puta mesečno po sto grama. Za večeru su jeli povrće ili griz bez mesa, a prazničnim danima dobijali su i po jednu jabuku.

– Tako je bilo u početku, ali kako se broj dece povećavao porcije su smanjivane, ali se i dalje to hrane što je imalo delilo u pet obroka. Zimski meseci donosili su još veću oskudicu u hrani – seća se Milorad Ćebić iz Beograda, nekada štićenik doma u Mataruškoj Banji.

M. D.