Da ste me pre dve godine pitali kakav je moj pogled na štampanu knjigu, verovatno bih rekla: mračan. Ali to je bilo pre nego što sam postala majka, i iz prve ruke bila svedok kako knjige oblikuju čoveka. Moja ćerka ima 18 meseci i knjige su centar njenog sveta
Aleks Rajzner iz časopisa „Atlantik” objavio je esej koji detaljno opisuje napore medija i tehnoloških kompanija da koriste piratske knjige u obuci veštačke inteligencije. Do otkrića o ovome došlo se nakon tužbi autora poput Stivena Kinga i Majkla Čabona protiv „Mete” i „OpenAI” za kršenje autorskih prava, što je izazvalo toliko interesovanje da je Rajzner napravio bazu podataka u kojoj je katalogizovano svih 183.000 dostupnih naslova koji čine ono što je kolokvijalno poznato kao „Knjige 3”. Zahvaljujući njemu, svaki autor sada može da ode na „Atlantikov” onlajn alat za pretragu, ukuca svoje ime i vidi da li su njegove knjige uključene u projekat. Pre nego što sam i sama proverila, čula sam mnogo o tome od prijatelja, kolega i mentora, koji su bili jako uznemireni što se njihovi radovi koriste na ovaj način, bez njihovog pristanka, tako da sam negde i očekivala ono što sam pronašla: oba moja romana – „Tigrova žena” i „Inland” – bila su u bazi podataka.
Sam koncept liči na naučnu fantastiku: robot se obučava za pisanje romana na osnovu knjiga koje su napisali pisci koje bi trebalo da zameni.
Pored tužbi književnih titana, ova otkrića su zapalila raspravu o potrebi redefinisanja pojmova „autorska prava” i „pristanak autora”, i oživela debatu o tome da li se vreme štampane knjige bliži kraju ili ne. To je prastaro pitanje, tema koja se ispituje skoro koliko postoji i štampana knjiga – verovatno čak i duže. Ipak, snage koje sada rade protiv književnosti su zaista bez presedana. To nisu samo najrazličitije vrste zabrana raznovrsnih knjiga (mada su se i one u Americi, gde ja živim, takođe vratile). Sada je tu AI. A tu su i pametni telefoni, koji nude razne sadržaje za ometanje pažnje, i to često „besplatno” – ili barem bez ikakvih novčanih troškova u prenesenom smislu reči. Jer, pitam vas – koja je cena za gubljenje vašeg dragocenog vremena, raspona pažnje i strpljenja, svega onoga što nam je potrebno da bismo mogli da čitamo tečno, raznoliko i sa zadovoljstvom.
Očigledno sam veliki vernik u moć knjige i da će ona opstati. Moja vera u knjige je toliko snažna da ih posmatram kao redak antički predmet i talisman: mnogi od nas čuvaju knjige iz posebno značajnih perioda svog života, čak i ako ih godinama nisu čitali. Ponekad jedino na marginama takvih knjiga čuvamo rukopis bivših ljubavi ili podsetnik na to kakvi smo bili u prošlosti ili voljenih koji odavno nisu sa nama. Knjige koje izlažemo u svojim domovima način su da nas ljudi upoznaju: ko se još nije nagnuo u stranu i proučavao redove knjiga naslaganih u ormariću u hodniku našeg novog poznanika?
Ipak, da ste me pre dve godine pitali kakvo je moje viđenje budućnosti štampanih knjiga, verovatno bih odgovorila: mračno. Ali to je bilo pre nego što sam postala majka i iz prve ruke bila svedok kako knjige oblikuju čoveka. Moja ćerka ima 18 meseci i knjige su centar njenog sveta. Čitamo joj od malih nogu, na srpskom, irskom i engleskom. Njena prva kompletna rečenica bila je: „Read, tata”. Gledam je kako ide kao zaposednuta za mojim mužem čim se probudi: „Read, tata, read, tata, read, tata”...
Tokom proteklih 18 meseci, posmatrala sam kako njen odnos sa knjigama raste i kako je njen mozak, mlad i uvek gladan za slikama i zvukom, prelazio faze od praznog gledanja u slike do razumevanja šta one znače; od gledanja kako se likovi ispred nje transformišu iz jednostavne mrlje u boju, u životinje koje prepoznaje, a zatim i u ličnosti sa kojima se smeje i oduševljava i saoseća.
Gledanje ovog procesa povezivanja učvrstilo je moju nadu u knjige više nego bilo šta što sam ikada pročitala ili napisala. Podsetilo me je da se knjige ne utiskuju na čitaoca samo jednom, već iznova i iznova, kroz niz susreta koji ga vremenom oblikuju. Taj proces je psihološki, emocionalan i taktilan, bez obzira na to u kojoj se fazi života nalazimo. To je kompletan paket.
Postoje knjige u kolekciji moje ćerke koje bi takođe mogle biti generisane veštačkom inteligencijom – poput one „postavi sliku jabuke pored reči ’jabuka’” – ali njena povezanost sa tim knjigama nije ništa nalik vezi koju ima sa knjigama koje su zapravo o nečemu: medvedima, zečevima, mesecu i njegovoj baki, knjigama koje su napisane sa patosom, dovitljivošću i humorom koje konačno počinje da razume, knjigama za koje verujem da robot nikada neće moći da proizvede, čak ni ako se milion ukradenih romana upotrebi za njegovu obuku. Jednostavno je previše čovečnosti u našem odnosu prema knjigama da bi se one u potpunosti zamenile.
*Američko-srpska književnica čiji su romani na listama bestselera u SAD i Velikoj Britaniji
Prevod S. Gucijan