Fotografije koje su rušile tabue

Omladinski i muzički časopisi osamdesetih bili su „spremniji” za fotografije drugačijeg senzibiliteta, negovao se više dokumentarni stil, manje pozerski i režirani

Kako se prožimaju umetnost i popularna kultura? Odgovor na ovo pitanje daje izložba „Krivo srastanje”, koja do sutra traje u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Izložene fotografije Ivana Posaveca i Milisava Mije Vesovića rezultat su saradnje i razmene programa između beogradskog i zagrebačkog Muzeja savremene umetnosti, zvanično započetih predstavljanjem izložbe Goranke Matić „Iskustvo u gužvi” u MSU Zagreb prošle godine.

Poznavaocima i ljubiteljima rokenrola naziv izložbe zvučaće poznato. Kustoskinja izložbe u Zagrebu, Leila Topić, navodi kako je razmišljajući o fotografijama Posaveca i Vesovića gotovo nesvesno za naziv izložbe odabrala pesmu grupe „Azra”, sa istoimenog albuma iz 1984. Na naslovnoj strani tog albuma prikazana je crno-bela fotografija radnika pri izlasku iz fabrike, vizuelno bliska motivima s Posavčevih fotografija. Promišljajući pojam krivog srastanja, Leila Topić opaža da su radnici nestali s povlašćenih mesta u medijskoj reprezentaciji, baš kao i foto-reporteri, odnosno foto-reportaže. Zato su izložene fotografije još dragocenije.

Većina izloženih fotografija datira iz razdoblja zrelog socijalizma, a objavljene su ili nastale za potrebe reprodukovanja u „Poletu” ili „Studentskom listu”, najpopularnijim izdanjima omladinske štampe u Hrvatskoj za vreme SFRJ. „Namera postavke nije da se predstavi još jedan projekat koji veliča retromanijsku fantaziju o novotalasnoj slavi osamdesetih godina u Jugoslaviji, nego da se postavi pitanje – kako danas čitati ove fotografije”, piše Una Popović, kustoskinja beogradske izložbe, s kojom i razgovaramo.

Kakvo je bilo mesto fotografije u omladinskoj štampi osamdesetih i u kom pogledu su ove fotografije bile subverzivne za to doba?

U duhu rušenja tabua i zagovaranja slobode, izražajnijeg isticanja pitanja oko različitih životnih principa, umetnost fotografije tokom osamdesetih promovisala je slobodnije izražavanja tela, otvoreniju seksualnost, erotiku. Značajno je pomenuti ulogu muzičkih i omladinskih časopisa tog vremena i način na koji je u njima bila prezentovana fotografija, što će bitno odrediti njen dalji izgled i format. U Jugoslaviji krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih dolazi do buma časopisa za mlade, među kojima se ističu „Džuboks”, „Zdravo”, „Mladost”, „Glas omladine”, „Polet” i mnogi drugi. Svi ovi magazini otvorili su se za novotalasne i postmoderne senzibilitete, prihvatajući i teme iz aktuelne umetnosti, što je koncepcijski redigovalo časopise. Uredništvo je postalo „spremnije” za veći broj fotografija, fotografija drugačijeg senzibiliteta, negovao se više dokumentarni, realistički stil, manje pozerski i režirani.

Koje su stilske karakteristike „poletovskih” fotografija i na koji način se u njima spajaju popularna kultura i umetnost?

Zagrebački omladinski magazin „Polet” donosi nov izgled preloma i format prezentacije informacija upravo i pod uticajem likovne umetnosti. Može se reći da je ovaj časopis uveo osoben koncept posmatranja fotografije u novinama, pošto je uređivačka ideja nalagala da se veća pažnja posveti vizuelnom, fotografiji i ilustracijama. Iako fotografija u novinama najčešće zajedno sa tekstom najbolje promoviše događaj, ona sada izbija u prvi plan. Ovo je zasluga „Poletovog” grafičkog dizajnera, inače konceptualnog umetnika, Gorana Trbuljaka, koji je usled promena u tipografskom repertoaru smanjio veličinu osnovnog teksta i više prostora ponudio fotografiji, koja je, sasvim karakteristično, skoro uvek štampana u crnim okvirima. Time se naznačuje da je objavljeni snimak originalno uhvaćen kadar, što znači da je fotograf morao brzinski, u datom trenutku, koncentrisano, da snimi scenu i po svim pomenutim postulatima dočara ambijent i atmosferu. Ovakvo tehničko sagledavanje fotografije kakvo je uveo časopis „Polet”, uz kvalitetniju štampu časopisa, doprinelo je da se ustanovi primer dobre prakse, što je posredno bilo vidljivo i kod srpskih fotografa rok scene. Ipak, recimo rok fotografija Goranke Matić, za razliku od tzv. „Poletovih” fotografa, naročito Mije Vesovića i Ivana Posaveca, čiji su uslikani prizori bili mnogo više orijentisani ka učitavanju socijalnih, hardkor algoritama ili erotičnije tenzije unutar scene, dosta je suptilnija i sadržinski „mekša”.

Šta ove fotografije govore današnjoj publici?

Fotografija sprovodi govor na više strana, ona je složena iz pozicije znaka/teme o kojoj govori i vremena iz kojeg dolazi. Ova fotografija sprovodi rok narativ, ali govori raznim elementima, socijalnim i kulturnim nekog bivšeg sistema. Zbog toga je uvek nova i zanimljiva za čitanje. Fotografija govori o nečemu kako je nešto izgledalo, kako se nešto nosilo, na koji način je nešto moglo biti predstavljeno, s te strane ovakva sagledavanja su bitna zbog poveznice prošlog u nešto sadašnje i eventualno buduće. Zbog toga su ovakve kulturološke izložbe iz zbirki zanimljive za predstavljane u muzejima i verujem da je ovo početak saradnje na ovakvim projektima ova dva muzeja.