Više od igre, u Bunar-varoši

SERIJA KOJU SMO VOLELI
„Gradina posle petnaest godina. Ništa se nije promenilo, sve se promenilo. Poredak koji je hteo da ovlada budućnošću, a da bi njom ovladao morao je da preuredi prošlost. Najviše je stradala sadašnjost, koja je, kao uvek, nikakva, čas ovakva, čas onakva, kao naša raspoloženja. Višak prošlosti, višak budućnosti, manjak sadašnjosti.”

Ovo je prva rečenica skice nastavka serije Više od igre koju pisac Slobodan Stojanović (1937–2000) nije, nažalost, uspeo da završi. Tačnije, iznenadna smrt pretekla ga je već na početku ovog posla, kada je uobličio tek dve epizode zamišljenog serijala. Ljubaznošću porodice i trudom uredništva časopisa YU film danas kompletan scenario serije Više od igre i dve epizode zamišljenog nastavka pojavili su se u nedavno objavljenom separatu, dopuštajući domaštavanje kako bi veliki scenarista realizovao priču do kraja i da li bi ovaj nastavak dosegao visoko postavljene standarde i, konačno, popularnost serije koju je pre trideset dve godine režirao Zdravko Šotra.

Serija je premijerno emitovana na Televiziji Beograd u proleće 1977. godine, reprizirana je u više navrata i slovi, nesumnjivo, kao jedna od najboljih koje su realizovane u ovoj kući od kada je osnovana, a, evo, ima tome pola veka. Sjajna glumačka podela, u kojoj su mesta našla gotova sva tadašnja velika imena (Petar Božović, Ljiljana Dragutinović, Nikola Simić, Pavle Vujisić, Zoran Radmilović, Nikola Milić, Velimir Životić, Žika Milenković, Đuza Stojiljković, Slobodan Đurić, Slobodan Aligrudić, Miloš Žutić, Voja Brajović, Vesna Malohodžić...) i inspirativan Stojanovićev tekst koji prati život u srpskoj varošici od 1931. do 1941. godine, pletući priču oko rivalstva dva fudbalska kluba, gde će sama loptačka igra biti samo povod, a sve ono više od igre suština, samo su dva, čini se, ipak, najvažnija razloga koji potkrepljuju gore iznetu ocenu. Imena likova, poput Danilčeta, Babice, Leke Bankrota, Gulivera, Kostolomca, ostala su da žive i posle tri decenije.

Objavljivanje integralnog scenarija serije Više od igre prilika je i da se uporedi napisano i ono što je na traci izašlo pred gledaoca kao gotov proizvod. Već na prvi pogled uočljivo je veliko Šotrino poštovanje Stojanovićevog teksta. Ovo naknadno čitanje scenarija, međutim, otkriće i neke momente koji su se, očigledno, nametnuli u samom procesu realizacije. U tekstu se varošica u koju je smeštena radnja zove Bunar-varoš a ne Gradina, kraj je unekoliko, ali ne suštinski, drugačiji, a najviše odstupanja ima u prvoj epizodi, gde u objavljenom scenariju nema onog maestralnog uvoda koji izgovara narator i kojim su, u trinaest minuta, u radnju uvedeni svi važni likovi u seriji. Kažu da se na časovima dramaturgije i dan-danas on izučava kao najbolji primer kako započeti priču u ovakvoj igranoj strukturi.

Takav uvod Slobodan Stojanović je izostavio na početku nastavka serije. No, i ovoga puta imamo naratora. To više nije doktor Duško (Miloš Žutić) već novi lik, Kumić, sinovac pokojnog Leke Bankrota koji nas vodi kroz život u posleratnoj Gradini. On ne govori tekst iz ofa, kako je rađeno u prvom delu, već direktno u kameru, sinhrono, što je, svakako, vizuelno mnogo celishodnije i ostavlja reditelju prostor za atraktivna rešenja.

U kakvu nas Gradinu, petnaest godina posle ustanka 1941, gde se završava prva serija, preko Kumića vodi Sloba Stojanović? Guliver se vratio iz Mauthauzena, vodi i dalje bioskop; Danilo, general, ostao u Beogradu, napustio Milicu, koja je upravnik bolnice u Gradini, živi sa operskom pevačicom; Belom nacionalizovali apoteku; fudbalska zvezda Becić se bavi crnom berzom; magnat Đorđević se snalazi i u novom vremenu, još malo pa će ga primiti u Partiju; načelnik Vasić iz inata postao rabadžija; Kostolomac poginuo pred kraj rata, proglašen za narodnog heroja, u Gradini njegov veliki spomenik; opančar Čolak postao velika zverka jer je „drug druga Đure Salaja”; Deba Ciganin, kada dobije deveto dete, postaje kum druga Tita ...

Stojanović u započeti nastavak serije Više od igre uvodi i galeriju novih likova: ćerku Kostolomca i Seke, sestre Miše Šljivića, Suzanu; sina Danila i Milice Dragana koji će slupati prvog fiću koji je stigao u Gradinu; Sofiju, lepuškastu Makedonku koja svira klavir; Valentina propalog glumca; Gluvog, urednika razglasne stanice; Bezrukog, šefa Udbe; Omlatinu, školarca – karijeristu, bubnjara u džez orkestru; Botvinika, povratnika sa Golog otoka... „Građanski” više ne postoji, „Radnički” je pao na niske grane, razglasna stanica je novo važno mesto radnje, preko zvučnika razmeštenih po gradu, uz euforično navijanje, sluša se prenos fudbalske utakmice Jugoslavija – Francuska... U prve dve napisane epizode nastavka serije, Stojanović stare i nove junake smešta u novoustanovljeni društveno-politički sistem, započinjući zaplete koje bi kasnije razvijao, što i navodi u uslovnom sinopsisu: gradi se spomenik u Gradini i sastavlja spisak zaslužnih za otpor fašizmu; koga izbrisati sa Guliverove fotografije kojom se završava prvi serijal; da li su Lekin šipak i Guliverovo „Oprem dobro” otpor fašistima ili „malograđanski ispadi”... „Počinje prekrajanje i udešavanje istorije po meri budućnosti”...

Smeštajući radnju i junake u pedesete godine prošlog veka, Stojanović nije mogao, a izgleda ni hteo, da izbegne prepoznatljiva opšta mesta posleratnog razvoja SFRJ, ali nizom humornih detalja i karikaturalnih likova pravi otklon i izvrgava podsmehu novopatentirane vrednosti, etablirane komunističke svece, snishodljivost i podrepaštvo... Tako će, opisujući Debu Ciganina i njegovo kumstvo sa drugom Titom napisati: „Deba je deci davao imena političkih osoba. Pre rata Petar, Andrija i Tomislav, posle rata Naser, Georgi Georgiju Dež, Palmiro, La Pasionarija i Kvame, Titovo kumče.”

Slobodan Stojanović je završio samo „prvu ruku” prve dve epizode nastavka serije Više od igre, što je, dakako, nedovoljno za bilo kakvu ozbiljniju analizu konačnog dometa ovog teksta. No, bez obzira na to šta bi sve do kraja domislio, da ga smrt nije pretekla, i iz ove tek naznake, zrače lakoća pisanja, vrcavi dijalozi i prepoznatljiva neiscrpna poetičnost kojom bi sigurno odisala i ova do kraja nenapisana serija blagorodnog Slobodana Stojanovića.

Jer, „tog leta se desilo vazdan čuda”.