Teatar Šešelj – pravo ili smrt

Ni sanjao nisam da će suđenje dr Vojislavu Šešelju, prikazano na TV-u, biti za mene avetinjsko priviđenje, koje sam, davno, s prvim susretom sa jednom vrstom scenske umetnosti doživeo u mladosti. Bila je to jedna vrsta umetnosti koja me je, kao studenta u Beogradu, magijski odvodila u pozorište Atelje 212. Generacije posetilaca pomenutog pozorišta sećaju se da je kultna predstava „Čekajući Godoa”, S. Beketa, otvorila vrata jednoj scenskoj umetnosti, posve suprotnoj klasičnom teatru. Zato je bio presudan čudesni junak drame Godo, koji se, za sve vreme predstave, nije pojavljivao licem pred publikom. Tako nevidljiv, za sva pozorišta i danas u svetu, nastanio se, za svagda, u našem životu. Svake večeri, u to vreme tiskali smo se ispred praga ovog pozorišta, ne bi li ugrabili novu priliku „da Ga vidimo”. To je, sećamo se, uzbudilo i velikog pisca M. Krležu, nesuđenog nobelovca. Javno se pobunio protiv predstave. Neočekivani dolazak novog Uljeza u našu sredinu – Apsurda pretio je da sruši izgradnju novog života koji je stremio obećavajućem raju. Posle duže pauze, velikog pisca više niko nije slušao i usledile su slične drame, koje su svaka svojom temom, ustalasale gledaoce.

Tom sećanju doprinelo je suđenje, koje se, u časovima posleponoćne tame, odvija u epizodama, u scenama, koje, svaka za sebe, ima svoje junake i dramaturške obrte. Svakako, tom avetinjskom spektru sudnice doprineli su i oni koji su odlučili, iz nekih razloga, da se proces prikazuje u vreme, kada Beograd, i Srbija, uveliko spavaju. Pratili su ga, uglavnom, oni, koji nisu mogli da dođu do one lekovite energije kojom se odlikuju spavači; ili oni koji su poneseni odbranom i držanjem Optuženika; ili oni koji su nestrpljivo, u strahu, očekivali dokle će Šešelj fizički izdržati, jer mu je snaga u mnogim trenucima, za ovih šest godina, bila na teškim ispitima.

U nekim scenama, Šešelj me podseća na junaka Servantesovog romana koji sve stavlja na reskir u ime svog ideala – Prava, kad je u pitanju i život. Podsećao je na vreme hrabre odbrane Georgi Dimitrova, bugarskog borca za sindikalna i radnička prava; kada mu se sudilo u Gujinom gnezdu Hitlerovog fašizma 1936. za inscenirano paljenje Rajhstaga. Nezamislivo je tada bilo, za ceo svet, da bilo ko iz tog procesa izvuče živu glavu. To se desilo Georgi Dimitrovu.

Isto tako nezamislivo je danas, u vreme stvaranja savremene demokratske civilizacije, da se u procesu Vojislavu Šešelju oduzme pravo na odbranu. Za mene, u noćnim scenama Suđenje je, svakom epizodom, dolazilo do tačke kada se prelazilo preko granice stvarnosti. U jednom sablasnom ambijentu prelazilo se u svet scenske umetnosti sa poznatim odlikama koje je iznedrila avangardna grupa pisaca antidrame, odnosno Teatra apsurda. Čak i u trenucima kada je Cenzor uskratio najavljenu scenu suđenja, i preko ekrana magične kutije prekrivao Šešeljev portret, drama u Hagu Glavnog Aktera, u našoj budnoj svesti, nije prestajala. To je, takođe, podsticalo i pitanje da li je Život, katkada, u ravni sa umetnošću. Proces je u svom dugom trajanju, izoštravao do granične tačke scene koje su prikazivale odmeravanje – Pravde i Krivde. U takvom odmeravanju Pravde proces je preneo na gledalište i Šešeljev stav koji nije trpeo ni najmanju sumnju da on mora da dođe samo do jednog kraja – Pravo ili Smrt. Svestan je bio takođe i jedne nezaobilazne činjenice, da je na ovu scenu stupio dobrovoljno, ali omražen i žigosan od mnogih. Za njega je to samo bila važna činjenica da za svetsko gledalište može da prikaže koliko njegovo Pravo ima snagu da razobliči njihovo lice. Ono je, u stvari, po njemu, slika samoposrnuća 21. veka. Tom moralnom posrtanju doprinela je liberalna demokratija, u ključu Zapada, koja već dva veka, obećava da će stati na put lažima i spekulacijama. One su, po Šešelju, uzročnik krvave drame, nekada bratskih naroda na tlu bivše Jugoslavije. Taj dramatični događaj upravo ga je i doveo u sudnicu, da se dobrovoljno odbrani od onih koji su mu već unapred najavljivali ovakvu sudbinu.

Šešelj je, uprkos tome, Tribunalu ponovo nepokolebljivo istakao svoju poziciju od koje neće odustati. A ona je: „Reagovaću smrću na svaku odluku da mi se nametne advokat u bilo kom svojstvu iliprijatelj suda”. Videćemo dokle će Tribunal biti gluv da dopusti optuženom da nasrće na njegovu kafkijansku građevinu. Da li će mu ova građevina otposlati i advokatapo pravnim normama koje je ona odredila. Ovaj sud iste građevine takođe predočava šta žele moćnici sveta u „slučaju Šešelj”. U sledećim scenama suđenja slutimo da će doći i do one uzbuđujuće tačke – katarze apsurda. „A kad apsurd izbije jednom na površinu, kad postane činjenicaiz života, njega više nije moguće sakriti. S njim i dalje valja živeti. Jedini problem je u tome što se prethodno s tim apsurdom treba suočiti”, zabeležio je o najnovijem delu Edvarda Olbija, američkog pisca teatra apsurda, jedan srpski teoretičar.

Književnik, kulturolog dijaspore