TAKO TO RADE U TURSKOJ

Osnovan 1920. godine, pre uspostavljanja republike, „Džumhurijet” (73.939 primeraka) sedamdesetih godina prošlog veka bio je glavno glasilo liberalne levice i najstariji list u Turskoj. Jedan od njegovih vodećih kolumnista, s kojim sam imao prilike da ćaskam o novinarstvu pre desetak godina, rekao mi je da je on „dobar primer moći samocenzure”.

„Znate kolega, kada sam se 1992. godine vratio iz Nemačke, iz političkog egzila, odležao sam šestinu kazne na koju sam bio osuđen 1980. godine. Nedavno sam opet osuđen na 18 meseci povodom jedne druge afere koja se takođe tiče slobode izražavanja. Ako moja žalba bude odbačena, moraću da odležim ne samo ovih 18 meseci već i onih preostalih pet šestina prethodne kazne. A, dragi kolega, moj slučaj nije nikakav izuzetak, naprotiv!”

„Pa, dobro kolega, šta ste to tako kardinalno zgrešili da primenjujete autocenzuru?”

„Ma nije važno šta je bilo konkretno, ali čim obrađujete tabu teme, kao što su operacije vojske u oblastima na jugoistoku zemlje gde žive Kurdi i gde oni čine većinsko stanovništvo, pa onda pišete o političkom islamu, manjinama, onda oko svega toga imate de fakto cenzuru, pa na to još dodajte šta vam se sve mota po glavi dok dirate te tabu teme i pokušavate da smislite članak o tome i eto vam autocenzure. Uz sve to ne smete da zaboravite ni da zanemarite i značaj ekonomske cenzure, jer papir spada kod nas u Turskoj u državni monopol i vladina se pomoć sistematski upućuje dvema velikim izdavačkim kućama, ’Doganu’, odnosno grupaciji ’Hurijet–Milijet’ i ’Bilginu’, odnosno grupaciji ’Sabah’ i one drže u svojim rukama 76 odsto naslova i imaju monopol nad distribucijom od 98 odsto. Kako god uzmete, biti danas novinar kod nas u Turskoj to znači biti na strani vlasti, ali to ne mora automatski biti i negativno.”

Novinar na strani vlasti u Turskoj, kako to izgleda, kakav je njegov život, radni uslovi?

„Redakcije ’Sabaha’ i ’Hurijet–Milijeta’ smeštene su nedaleko od aerodroma, 25 km od Istanbula i to vam je pravo carstvo koje obuhvata pistu za helikoptere, nekoliko supermodernih zgrada od metala, stakla i betona, parkove i fontane, a tu se nalaze redakcije osam dnevnika, pet časopisa i televizijski kanal grupacije. Najnovije štamparske, skoro bešumne, mašine vide se iza staklenih zidova oko kojih su raspoređene razne redakcije. Na spratovima debeli sagovi i tapisoni, gde vam cipele do pola potonu u mekoću, sve vrvi od sekretarica, kelnera i fotografa. Naravno, tu su i novinari. U suterenu se nalaze bazen, sauna i masaža, koje isključivo mogu da koriste šefovi redakcija i velika novinarska pera grupacije, koji takođe uživaju sve blagodeti klima uređaja i pravo da puše u svojim prostorijama. Sve je to zaštićeno specijalnim kamerama i elektronskim kapijama i vratima, a poseban kompjuter vrši strogi odabir posetilaca. Postoji i vic koji kruži redakcijom „da novinar sazna da je dobio otkaz, zapravo, onda kada mašina odbaci njegovu propusnicu”.

Interesovalo me je da li se to nekada i dogodilo.

„Skoro da se desilo Mehmetu Aliju Birandu, pedesetogodišnjem novinaru lista ’Sabah’ sa tiražom od 500.822 primerka. On se smatra  medijskom zvezdom, 14 godina je vodio jednu od najgledanijih TV emisija u Turskoj, emisiju 32. dan na kanalu Šou TV. Ali, uradio je nekoliko reportaža koje se nimalo nisu dopale vojnom establišmentu. Za početak, vojska mu je u martu zabranila ulazak u kasarne, jer je špekulisao u vezi sa budućim smenama u njenim redovima. Malo je ko očekivao takvu reakciju. Naime, kod nas u Turskoj velika novinarska imena skoro da su mažena, svi im se dodvoravaju, sve institucije, od vojske, vlade, do političkih stranaka tako da su istaknuti novinari uglavnom zaštićeni od bilo kakvih nelagodnosti kao što su učestala suđenja i česte posete zatvoru, što sve ne mimoilazi većinu njihovih kolega. Početkom aprila 1998. ljudi iz Demokratske partije Kurdistana „prodali” su turskoj armiji Semdina Sakika iz Radničke partije Kurdistana, marksističko-lenjinističke orijentacije. Nekoliko dana posle toga listovi „Sabah” i „Hurijet” objavili su njegove ispovesti sa imenima poznatih ličnosti koje su predstavljene kao „plaćenici Radničke partije Kurdistana”. Među ličnostima prokazanim na naslovnoj strani „Sabaha” našla su se i imena dvojice saradnika ovog lista: Mehmeta Ali Biranda i Džengiza Džandara. Isti dan Mehmet Ali Birand je dobio otkaz, dok je Džengizu Džandaru savetovano da ode na odmor. No, nekoliko dana posle tog skandala, dnevnik „Radikal” iz grupacije „Dogan” objavio je, kako je to tada predstavljeno, „istinite” izvode sa saslušanja Semdina Sakika u kojima se ne spominje nijedno od prethodno navedenih imena.

I šta se onda dogodilo? Je li neko postavio barem neko pitanje u vezi sa etikom u medijima?

„Ma kakva etika u medijima, to vam je kao stara tetka, koja je lepo vaspitana, pristojno obučena i važi za pomalo staromodnu, pa je pozivaju na porodična okupljanja nedeljom, kako bi inače u svakodnevnom životu na nju mogli da zaborave. Ništa nije bilo, od tada štampa ćuti, svi su shvatili odakle je došao udarac. To je bilo upozorenje turskih generala štampi u stilu: nemojte da letite sopstvenim krilima.”

Šta sam mogao da kažem turskom kolegi, osim da srpski generali ipak nisu kao turski...