Originalan dvoboj za Amerikanca broj dva

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 3. oktobra – Tako nešto viđeno je prvi put u bezmalo četvrt veka trka ka položaju broj dva u američkoj hijerarhiji– žena se pojavila kao konkurent muškarcu za tu funkciju, što se nije dogodilo od jeseni 1984. Ova okolnost izazvala je vanredno zanimanje za sinoćni dvoboj potpredsedničkih kandidata, demokrate Džozefa Bajdena (65) i republikanke Sare Pejlin (44), pa ga je posredstvom direktnog televizijskog prenosa iz Sent Luisa, Misuri, pratilo desetine miliona gledalaca, koji su mogli da se uvere– da je on opravdano smatran favoritom, kao i da je ona preterano potcenjivana.

Njihovo nadmetanje imalo je samo dve skladnosti. Pojavnu, oboje su bili u odeći crne boje na bini plave pozadine i crvene podloge, i boravišnu, oboje su sa lokacija koje su pri dnu lestvice po broju stanovnika među 50 saveznih država: on– demokratski senator iz Delavera koji je 45. a ona republikanski guverner Aljaske koja je na 47. mestu takvog rangiranja.

Sve ostalo je ličilo na „sudar svetova”. Kongresni veteran, sa parlamentarnim stažom dugim 35 godina i kao predsednik senatskog Komiteta za spoljnopolitičke odnose, lako je „kao iz rukava” liferovao strateške podatke, dok se šefica enklave, odvojene teritorijom Kanade od matice SAD, dovijala da udaljenost od Vašingtona predstavi kao svoju prednost, pogotovu zato što su se oboje zalagali za promene vladajućeg stila u prestonici.

Prema prvim televizijskim– improvizovanim– anketama, Bajden je, prema prognozama, pobedio. Ali, istovremeno se konstatuje da je Pejlinova nadmašila očekivanja i da se predstavila u znatno boljem izdanju nego prilikom nedavnih intervjua Si-Bi-Esu, posle kojih su se razmnožile ocene da „nije kvalifikovana da bude potpredsednica, koja bi, po potrebi, obavljala i dužnosti šefa države”.

Kombinujući veštine svojevremeno osvojene titule prve pratilje na takmičenju za „mis Aljaske” i reporterke sportskog programa televizije, Sara je koristila „dopadanje” kamerama i tako potiskivala praznine u poznavanju materije o kojoj se debatovalo. Davala je pretežno neodređene ili parolaške odgovore na postavljena pitanja, naročito kad su zalazila u oblast spoljne politike, podupirući nastup izrazima privrženosti domovini i porodici, kao i temperamentom, zbog kojeg je kao članica srednjoškolskog košarkaškog tima stekla nadimak „Barakuda”.

Poznat kao političar koji takođe „grize i ujeda”, Džozef se ovoga puta potrudio da se predstavi kao specijalista koji „sebi neće da dozvoli” da se upušta u raspravu sa „amaterkom”.

Debatovali su uzajamno ljubazno, upućujući mahom kritike njihovim šefovima, Bajden– republikanskom predsedničkom kandidatu Džonu Mekejnu (72), a Pejlinova – njegovom demokratskom rivalu Baraku Obami (47). Pritome su oboje ponavljali već izrečene stavove svojih lidera.

U prvom planu bila su dva najveća poprišta današnjice: Irak i finansijska kriza. Predstavljamo te razlike, u najsažetijem vidu. Obama teži okončanju borbenog angažmana u Iraku u roku od 16 meseci kako bi se glavnina američkih vojnih operacija koncentrisala na Avganistan i njemu granična područja Pakistana da bi se „doakalo” Osami bin Ladenu, dok Mekejn insistira na tome da je najvažnije da „Amerika definitivno pobedi u Iraku”. Senator iz Ilinoisa takođe bi da se uspostavi efikasnija regulacija na tržištu uz povećanje oporezivanja najimućnijih, dok veteran iz Arizone traži da se nađe rešenje, uz samo privremeno povećanu državnu intervenciju, a da se i dalje sasecaju dažbine. Oba pristupa se pozivaju na očuvanje interesa srednje klase…

Bajden nije mogao da izbegne izjašnjavanje o Balkanu, gde svoj angažman sebi beleži kao „važan plus”. Kad ga je voditeljka definisala kao „intervencionistu” u međunarodnim odnosima, podsećajući da se zalagao za intervencije u Bosni i na Kosovu, i upitala bi da li bi slične buduće akcije „podneo američki stomak”, on je odgovorio da „američka javnost ima stomak za uspehe”, kao što su, po njemu bile intervencije i u Bosni (za šta je on bio „prvi predlagač”) i na Kosovu „gde je sada relativno stabilna vlada”. Predstavljajući se kao „vašingtonski autsajder”, Pejlinova se nadovezala opaskom da se ovdašnji protivnički izborni tabor ponaša kolebljivo „čas za rat, čas protiv njega”.

Kako i dolikuje potpredsedničkim kandidatima, oboje su se usredsredili na osporavanje glavnih odlika suparničkih predsedničkih kandidata. Mekejnu je prebačeno da se lažno predstavlja kao disident i da je zapravo produžena ruka „katastrofalne politike” Džordža Buša i „najopasnijeg potpredsednika u istoriji SAD Ričarda Čejnija”, dok je Obami zamereno da u insistiranju na promenama zanemaruje realnost.

Iskustvo pokazuje da nadmetanja potpredsedničkih kandidata najčešće ne utiču bitno na ishod predsedničkih izbora. Analitičari skreću pažnju, međutim, da je ovom prilikom povećan značaj takmaca za mesto broj dva, pošto originalnost dva predsednička rivala donekle zadire u zone specifično povećane „izazovnosti”. Obama bi, naime, bio prvi crnac a Mekejn najstariji (u prvom mandatu) šef Bele kuće…