Danas više nije moguće živeti kao juče

Uvek se rado vraćam u Beograd, a redovno dolazim ovde gotovo 20 godina. Dolazio sam kolima, autobusom, brodom i naravno avionom. Jednog dana trebalo bi da stignem i peške, kaže za naš list francuski pisac Matijas Enar, koji će danas otvoriti 66. međunarodni beogradski sajam knjiga. Dobitnik Gonkurove nagrade 2015. za roman Busola (ista knjiga dobila je i Gonkurovu nagradu studenata Srbije), odličan poznavalac našeg regiona, kao i našeg grada, dodaje da voli Beograd pre svega zbog njegovog geografskog položaja koji ga donekle definiše kao grad ušća, grad na raskrsnici, i tvrdi: „Voleo bih da jednog dana mogu da živim u Beogradu. Mnogo bih voleo da naučim srpski.”

Ovo poslednje nije nemoguće ako uzmemo u obzir da je Enar svojevremeno živeo u Siriji, najpre u Damasku, zatim na jugu zemlje, dok poslednjih dvadesetak godina živi u Barseloni. Studirao je arapski i persijski jezik i doktorirao u Parizu, a zatim bio na dužim studijskim boravcima na Srednjem istoku (Sirija, Iran Liban...). To iskustvo iskoristio je u romanu Busola, u kome slavi Orijent i ukazuje na plodna ukrštanja kultura Istoka i Zapada, kao što je svoje iskustvo putovanja po našem regionu pretočio u roman Zona.

Oba pomenuta dela objavljena su kod nas u izdanju Akademske knjige (Busola u prevodu Tamare Valčić Bulić, a Zona u prevodu Anđe Petrović), a na ovogodišnji Sajam knjiga stiže njegov roman Godišnja gozba grobarskog bratstva, takođe u izdanju Akademske knjige u prevodu Tamare Valčić Bulić, koji će Enar predstaviti sutra na štandu Francuske, počasnog gosta Sajma knjiga, s početkom u 16.30 sati.

Antropolog David Mazon iz vašeg romana „Godišnja gozba grobarskog bratstva” radi tezu o tome šta danas znači živeti na selu. Svedoci smo da mnogi danas žele da se presele u ruralne sredine, da gaje svoje povrće itd. Da li će 21. vek biti u znaku povratka na selo?

Ovaj vek je već proživeo svoju prvu četvrtinu i tačno je da se naš odnos prema prirodi potpuno promenio, pre svega zbog klimatskih promena i transformacije našeg odnosa prema okolini koju one podrazumevaju. Danas više nije moguće živeti kao što smo živeli juče. Godišnja gozba grobarskog bratstva beleži tu transformaciju, a David Mazon u tom smislu donekle predstavlja čoveka 21. veka, mučenog sumnjom u smisao života i u sopstveni odnos prema prirodi. Put ga vodi iz grada u selo: on počinje da posmatra selo da bi na kraju postao njegov deo. Videli smo tokom pandemije koliko su ove promene postale vitalne za većinu ljudi. Danas ima mnogo neoruralnih stanovnika koji su napustili grad i zamenili ga selom. Jasno je da moramo da transformišemo naš kompletan odnos prema prirodi kako bismo se suočili sa izazovom koji nas čeka. Dugo smo verovali da je čovek gospodar prirode, da treba ili da može da radi s njom šta god hoće. Danas shvatamo da je nužno da promenimo ovakav stav, mi smo samo jedna vrsta među ostalim i dužni smo da promenimo svoj odnos prema okolini. U pitanju je naš opstanak.

S obzirom na to da su sva vaša dela autentična, pretpostavljam da ste se za potrebe ovog romana vratili iz Barselone u Francusku i jedno vreme živeli na selu?

Svi moji romani su zaista veoma dobro dokumentovani, jer se trudim da što bolje razumem stvarnost oko sebe. I zaista, da bih napisao ovu knjigu, proveo sam jedno duže vreme u Francuskoj. Vratio sam se u svoj rodni kraj De Sevr, tamo gde sam odrastao. Mogao sam da se zadovoljim svojim uspomenama iz detinjstva, ali ja sam više voleo da ih ažuriram današnjim iskustvom. Naravno da su se stvari promenile.

Vaš roman ima otvorenu formu, koja obuhvata i Davidov dnevnik i naraciju, zapažamo i šeme karata... Koliko vam je važna forma romana?

Forma je temelj. Godišnju gozbu grobarskog bratstva sam zamislio kao oltarsku sliku u crkvi: prvo sa svake strane nalazimo Davidov dnevnik, slede centralni delovi koji se bave svim onim što David ne može da vidi. I, naravno, bile su mi potrebne šarke: a to su ovde popularne francuske pesme koje prilagođavam između svakog poglavlja. Dakle, da, za mene je forma izuzetno važna, ona prva nastaje i uslovljava pisanje knjige. Kad počnem da pišem roman, imam prilično preciznu ideju o obliku koji će poprimiti, neku vrstu mentalne slike koja mi omogućava da nastavim dalje s pisanjem. Bez te mentalne slike, bez te forme, ne mogu da pišem.

David je, baš kao i glavni lik iz „Busole”, sav razbarušen, pun strasti, uspona, padova, teži dostojanstvu, smatra da je ćutanje još rečitiji prezir od uvreda… Koliko oni liče na vas?

Pretpostavljam da svi moji likovi pomalo liče na mene. Ali moji romani nikako nisu autobiografski. Ako i ima malo mene u Godišnjoj gozbi..., to je u liku Lusi, kojoj pozajmljujem svoje uspomene iz detinjstva. Ali s pripovedačem Busole i sa onim iz Godišnje gozbe... delim jedan oblik radoznalosti a, verujem, možda i energiju koja me vuče ka sticanju znanja, knjigama i svesti o svetu u kome živimo.

I sam naziv vašeg romana upućuje na ono što u njemu konstatujete: da smrt dozvoljava da se radujemo kako bismo zaboravili ono što svi znamo – da ćemo svi završiti u njenom naručju… Kakav je vaš odnos prema smrti?

Smrt je životno iskustvo. U tom smislu to je enigma: svi prolaze kroz smrt, a niko o tome ne može da govori. Samo oni koji su u bliskom kontaktu sa smrću mogu imati predstavu o tome: lekari, filozofi, grobari, a možda i sveštenici koji su druga vrsta filozofa. U tom smislu, smrt je apsolutno uzbudljiva. Ona je inspiracija za toliko umetničkih dela, toliko tekstova da je neophodna: naravno da je u centru ljudske delatnosti i samim tim u centru života. Kad je reč o mom ličnom stavu prema smrti, nisam siguran da je se plašim. Plašim se bola, gubitka, ali se ne bojim smrti.

Romanom „Busola”, za koji ste dobili Gonkurovu nagradu, želeli ste da modifikujete viziju koju Zapad ima o Orijentu, a koja podrazumeva nasilje, rat, fanatizam. Sa ove distance, jeste li bar malo uspeli u tome?

Ne znam da li sam uspeo da promenim viziju koju Zapad ima o Istoku, ali u svakom slučaju Busola je imala mnogo čitalaca koje ovo pitanje veoma zanima. Odnosno, doneo sam malo Istoka na Zapad. Sad su malo više isprepleteni.

Svojevremeno ste mi rekli da ste „Busolu” verovatno i napisali zbog te vatre u Siriji koju smo svaki dan gledali na televiziji. Sada imamo i nove slike vatre s više mesta, da li vas to inspiriše na neki novi roman?

Hteo bih ponovo da pišem o arapskom svetu. Možda ne zbog vatre, već zbog moje velike strasti prema ovim zemljama koje prolaze izuzetno težak, za neke od njih i pun nasilja period. Osećam kao da imam dug prema arapskom svetu i da samo nova knjiga može da počne da ga otplaćuje.

I dalje živite u Barseloni. Da li i dalje vodite libanski restoran s prijateljem Libancem? I kako vam ide taj posao?

Da, imam sreću da sam i dalje vlasnik restorana „Caracalla” u Barseloni. To zapravo i nije posao, striktno govoreći, više je zadovoljstvo: idem tamo da ćaskam s poslovnim partnerom, da sanjarim, da razmišljam o Bejrutu i podelim uspomene. A, naravno, ni hrana nije za potcenjivanje.

Gastronomija je za vas vrsta kulture, to čitalac oseća i u romanu „Godišnja gozba grobarskog bratstva”. Da li se i vama čini da svet upravo doživljava renesansu gastronomije?

Ne znam da li je ovo renesansa gastronomije, ali ono što je sigurno jeste činjenica da kulinarstvo danas u našim životima nesumnjivo zauzima više mesta nego ikada ranije. Sve je više knjiga posvećenih kuvanju, kao i podkasta i video-zapisa koji se fokusiraju na hranu. A mi to gledamo i imamo pristup sve udaljenijim i do sada nepoznatim kuhinjama. Neizmerno je zadovoljstvo moći tako putovati, ne izlazeći iz sopstvene kuhinje.

Važite i za dobrog poznavaoca celog ovog regiona jer ste ga prokrstarili prvenstveno za potrebe romana „Zona”. Čime vas je privukao Balkan?

Pre svega svojom raznolikošću. Tom istom raznolikošću koja je dovela do katastrofe i rata. Balkan je raskrsnica, dodirna tačka između mnogih imperija i civilizacija. Reč je o veoma brojnim manjinama na Balkanu. U stvarnosti, to je ogromna raznolikost jezika, religija, morala, običaja, koji i najmanje putovanje čine fascinantnim.

Poznavalac ste i srpske književnosti, rekli ste mi svojevremeno da ste čitali Kiša, Pavića, Albaharija, Petrovića… Da li ste u međuvremenu otkrili još nekog srpskog pisca čije knjige su vas zainteresovale?

Nisam veliki poznavalac srpske književnosti. Zapravo, čitao sam Danila Kiša i ostale koje nabrajate, ali sve njih mogu da čitam samo u prevodu. To je moja muka, jer ja želim da ih čitam u originalu. Nedavno sam pročitao knjigu možda jednog od prvih autora autobiografije na srpskom iako nam je tekst izgleda stigao samo na staropoljskom. Reč je o janjičaru Konstantinu Mihailoviću, Srbinu kojeg su Turci zarobili kada je imao 20 godina, služio je u janjičarskom puku između 1455. i 1463. godine, u vreme kad su Osmanlije završile osvajanje Balkana. Njegova hronika govori o godinama koje su prethodile njegovom zarobljavanju, a posebno o padu Konstantinopolja 1453. Apsolutno fascinantno!