Bliski istok i Haški tribunal

Nedavno su Sjedinjene Američke Države izdale saopštenje u kojem se upozorava na mogućnost širenja sukoba između Izraela i palestinske militantne grupe Hamas na područje celog Bliskog istoka, pre svega uvlačenjem Irana u rat kao treće strane. Na ovom našem malom delu sveta – Balkanu – rat je, po običaju, podstakao one stare podele i navijačke strasti, pa su se tako regionalne države prosto utrkivale u tome hoće li svoju podršku dati Izraelu ili Palestini, prenebregavajući ono što su i same u nedavnim ratovima drastično na svom primeru iskusile: stradanje civilnog stanovništva i nepotrebne žrtve. Iako se Bajdenova administracija izjasnila da želi, pre svega, da obuzda sukob, kao i da pronađe mirno rešenje i pomogne izbeglicama, ona se ipak – nimalo neočekivano – stavila bezrezervno na stranu Izraela (povukavši za sobom i birokrate iz EU, na čelu sa šeficom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen). Vreme će pokazati hoće li takav pristup dati rezultata, ali ono što nas ovde prevashodno zanima jeste pravni legat jugoslovenskih ratova 90-ih, formulisan kroz praksu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslavije (MKSJ), sa sedištem u Hagu. I pitanje: Na koji način će sudske presude iz Haga (uz podignute optužnice protiv 161 lica za ratne zločine) biti u stanju da, u svetlu međunarodnog krivičnog prava, odrede karakter ovog ratnog sukoba u Gazi, kao i nekih budućih sukoba?

Kako tek sada postaje jasno, upravo će čitav niz presedana, ustanovljen presudama Haškog tribunala, nažalost, otvoriti put ka nekažnjenom ubistvu civila, kako u ovom tekućem sukobu, tako i u nekom budućem. Sumorni rezime rada Haškog tribunala mogao bi se najbolje svesti na sledeće: ukidanje mogućnosti da se kreatori zločinačke politike pozovu na odgovornost korišćenjem strategije o neophodnosti „dokaza o direktnom naređenju” ili neke slične pravne začkoljice. Ako tog dokaza nema, onda nema ni odgovornosti (Advokat Srđa Popović: „Na taj način, ni sam Hitler ne bi bio proglašen krivim”). Naime, kad je reč o presedanima, vredno je naglasiti da je Haški tribunal kroz čitav period od nekih 25 godina svog postojanja (1993–2017) uspostavio pravne standarde i okvire za značajan niz krivičnopravnih pojmova, kao što su komandni lanac odgovornosti, genocid, žrtve seksualnog nasilja, legitimni vojni cilj itd. Neke od njegovih presuda (oslobađajuće hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, kao i isto takve za generala Momčila Perišića, Jovicu Stanišića i Frenkija Simatovića) imaće, kako se ispostavilo, poguban uticaj na ceo sistem međunarodno-pravnog poretka – do te mere da su se neretko čuli glasovi kako je Haški tribunal „uništio svaku svoju kredibilnost”.

Prvobitno osuđen na 24 godine zbog operacije „Oluja” i zločina prema civilnom stanovništvu, Gotovina je u žalbenom postupku oslobođen svake krivice (slično se desilo i sa generalom Perišićem). Kao glavni operativni zapovednik pomenute operacije u Krajini, raspravno veće je u prvostepenoj presudi našlo da je Gotovina kriv, zajedno s drugim licima, kao deo udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio trajno uklanjanje srpskog stanovništva s područja Krajine. U obnovljenom postupku, međutim, advokatski tim Gotovine osporio je procenu o 200 metara dozvoljene greške pri gađanju iz teških oruđa po ciljevima u gradu. Vojni pravnici iz više različitih zemalja podneli su zajednički podnesak u kojem se tvrdi da bi tako usko shvaćena dozvoljena margina greške od svega 200 metara uticala na odbrambenu vojnu moć svake zemlje i potkopala stabilnost u svetu. Sud je usvojio taj argument i general Ante Gotovina je oslobođen (na sličan način braniće se i generali Perišić i Mladić; Mladić je tvrdio da je, pri opsadi Sarajeva, čitav grad za njega predstavljao „jedinstven vojni cilj”, poništivši na taj način svaku razliku između civilnih i vojnih ciljeva). Ne treba trošiti suvišne reči i dokazivati pogubnost ovako isuviše široko shvaćenog pojma „legitimnog vojnog cilja”. Haški tribunal je time zadao udarac međunarodnom krivičnom pravu kao takvom, pošto je, po rečima Srđe Popovića, „odlučio da stvori novi presedan koji dekriminalizuje političku odgovornost najvećih zločinaca, onih koji kreiraju zločinačku politiku”. Nije samo vojna kasarna cilj, nego u dozvoljenu marginu greške sada potpada i škola, obdanište ili bolnica (bilo to u pojasu Gaze ili Izraelu, svejedno). Reč je o zakasnelom, kumulativnom efektu onog zla i nasilja što je eruptiralo u ratovima 90-ih na Balkanu, a čemu je Haški tribunal samo pridodao na težini svojim pogrešnim tumačenjem.

Esejista i prevodilac