Ne­ma ve­će si­le od ja­ke vo­lje za ži­vo­tom

Do­mi­na Spa­sić, pred­sed­ni­ca Udru­že­nja že­na obo­le­lih i le­če­nih od ra­ka doj­ke „Bu­di­mo za­jed­no”

Za di­jag­no­zu ra­ka doj­ke sa­zna­la sam na­kon bu­đe­nja iz ane­ste­zi­je po­sle ope­ra­ci­je, ka­da sam vi­de­la da je doj­ka od­stra­nje­na. Pr­vo sam do­ži­ve­la šok, jer sam oče­ki­va­la da je tu­mor ko­ji mi je ot­kri­ven bio be­nig­ni. Pr­vi ose­ćaj ko­ji me je ob­u­zeo je bio ogro­man strah od is­ho­da. Stra­ho­va­la sam ka­ko će mo­ja po­ro­di­ca pri­hva­ti­ti da sam se raz­bo­le­la od naj­te­že bo­le­sti, po­seb­no de­ca ko­ja su ta­da bi­la ti­nej­dže­ri, u do­bu ka­da sam im naj­vi­še po­treb­na.

Ne­ma ve­će si­le od ja­ke vo­lje za ži­vo­tom i maj­čin­ske po­tre­be da bu­de uz de­cu. Ta si­la, ta sna­ga, po­mo­gle su mi da se iz­bo­rim sa bo­le­šću i da ne po­klek­nem.

Ne­do­u­mi­ca ni­je bi­lo. Mo­ra­la sam da po­be­dim bo­lest! U to vre­me, 2003. go­di­ne, ni­je bi­lo to­li­ko obo­le­lih od ra­ka doj­ke kao da­nas, sa­mim tim i pre­pre­ka je bi­lo ma­nje, ili ih ni­je ni bi­lo. Po za­vr­šet­ku le­če­nja, na­sta­vi­la sam nor­ma­lan ži­vot uz re­dov­ne kon­tro­le ko­je će tra­ja­ti do kra­ja ži­vo­ta. Ni­sam oti­šla u pen­zi­ju, na­sta­vi­la sam da ra­dim i po­sta­la sam je­dan od osni­va­ča Udru­že­nja že­na obo­le­lih i le­če­nih od ra­ka doj­ke „Bu­di­mo za­jed­no”, či­ji sam da­nas pred­sed­nik.

U da­na­šnje vre­me si­tu­a­ci­ja sa le­če­njem u Sr­bi­ji je mno­go te­ža, jer je mno­go ve­ći broj pa­ci­je­na­ta, ma­lo le­ka­ra, ka­pa­ci­te­ti u bol­ni­ca­ma ni­su po­ve­ća­ni. Du­ge su li­ste če­ka­nja na ope­ra­ci­ju ili te­ra­pi­ju, če­ka se i do dva me­se­ca. U dnev­nim bol­ni­ca­ma se oba­vlja­ju ope­ra­ci­je doj­ki, čak i ma­stek­to­mi­ja – pot­pu­no od­stra­nji­va­nje doj­ke, na­kon če­ga pa­ci­jent­ki­nje od­mah idu ku­ći sa ne­ski­nu­tim dre­no­vi­ma.

Po­treb­no je pr­vo iz­gra­di­ti no­vu zgra­du on­ko­lo­gi­je i u Be­o­gra­du i u dru­gim gra­do­vi­ma u Sr­bi­ji. Po­treb­no je ade­kvat­no vred­no­va­ti rad le­ka­ra da bi­smo ih za­dr­ža­li u ze­mlji. U Evro­pi po­sto­ji mno­go no­vih te­ra­pi­ja ko­je pa­ci­jent­ki­nje obo­le­le od ra­ka doj­ke do­bi­ja­ju a u Sr­bi­ji ni­su do­stup­ne.

Udru­že­nje že­na obo­le­lih od ra­ka doj­ke „Bu­di­mo za­jed­no” osno­va­no je 2010. go­di­ne. Sva­ke go­di­ne ne­kim do­ga­đa­jem obe­le­ža­va­mo u mar­tu i ok­to­bru Na­ci­o­nal­ni i Me­đu­na­rod­ni dan bor­be pro­tiv ra­ka doj­ke.

Za sve ove go­di­ne kroz udru­že­nje je pro­šlo mno­go že­na ko­je su do­šle da do­bi­ju sa­vet i po­dr­šku u vre­me le­če­nja ili od­mah na­kon do­bi­je­ne di­jag­no­ze. Sa sva­kom že­nom vo­di­mo is­crp­ne raz­go­vo­re, pre­no­si­mo im is­ku­stva, pri­pre­mi­mo ih za te­ra­pi­je, ka­ko da se po­na­ša­ju, ka­ko da se hra­ne, ko­je nus­po­ja­ve mo­gu da oče­ku­ju. Ni­ko ne mo­že bo­lje da raz­u­me nji­ho­ve strep­nje i stra­ho­ve i da im po­mog­ne kao mi ko­je smo isto pro­šle. Ne­ke od nas su pro­šle i struč­ne edu­ka­ci­je da bi­smo pru­ži­li ade­kvat­nu po­dr­šku sva­koj že­ni ko­ja nam se obra­ti.

Udru­že­nje „Bu­di­mo za­jed­no” stal­no istu­pa u jav­no­sti i ape­lu­je na zna­čaj pre­ven­tiv­nih pre­gle­da, naj­pre zna­čaj di­jag­no­sti­ke. Za mla­đe že­ne to je pre­ven­tiv­ni ul­tra­zvuk doj­ke jed­nom go­di­šnje, a na­kon 40. go­di­ne ili 45. go­di­ne ma­mo­gra­fi­ja je oba­ve­zan pre­gled na sva­ke dve go­di­ne. Zna­čaj­no je ra­di­ti i sa­mo­pre­gle­de jed­nom me­seč­no, ali rak je naj­bo­lje „ulo­vi­ti” dok se još ne na­pi­pa­va.

Po­gre­šno je ve­ro­va­nje da se u udru­že­nju pri­ča sa­mo o bo­le­sti. Dru­ži­mo se i van na­ših pro­sto­ri­ja, jer smo mi vi­še ne­go pri­ja­te­lji­ce. Ve­li­ka smo po­dr­ška jed­na dru­goj.