Hamasova i izraelska kampanja samouništenja

Izraelske snage otpočele su protiv Hamasa kopnene operacije koje je premijer Benjamin Netanjahu označio kao drugu fazu „duge i teške” kampanje za „uništenje” militantne palestinske grupe, a svet je dospeo u središte najozbiljnije političke, etičke, propagandne i medijske bitke od vremena terorističkog napada Al Kaide na Ameriku 11. septembra 2001.

Sukob u Gazi, sa skalom ubijanja i razaranja kakva davno nije viđena, započeo je krvavim nasiljem Hamasa, ali brutalni zločini nad nedužnim civilima i uzimanje talaca na jugu Izraela 7. oktobra ne mogu da pravdaju osvetništvo kojim izraelski premijer pokušava da izbegne odgovornost za najveći broj ubijenih Jevreja u jednom danu od Drugog svetskog rata.

Netanjahu već 16 godina gradi politiku nepriznavanja palestinskih prava i oduzimanja njihove zemlje, a sada se oglušuje o apele da se izbegne kopnena akcija kako bi se prekid vatre iskoristio za ublažavanje zastrašujuće humanitarne krize koju on cinično negira dok Gazu i dalje drži u blokadi.

Sve što je izraelski desničar dosad uspeo je da omasovi globalnu podršku Palestincima i da ohrabri uvek tinjajući antisemitizam. Suočen sa brojkom poginulih Palestinaca koja je blizu 8.000, od čega su 70 odsto žene, deca i stariji, svet se podigao na noge. Masovni mitinzi podrške ne tiču se Hamasa, već zaštite palestinskih života. Izazovi rata za naklonosti Izraelcima ili Palestincima neće trajati nedeljama ili mesecima, već godinama.

Netanjahu ne reaguje navlačeći na Izrael opšti gnev. U Izraelu zvaničnici i TV voditelji nazivaju Hamas „nacistima”, ali bez obzira što se tako trivijalizuje Holokaust, dobijaju aplauze. Gubi se razum. „Suviše je zgrada koje stoje po Gazi”, kaže jedan od novinara TV Kanala 13. Hamas je počinio strašne zločine, ali oni nisu nacisti.

Ekstremni, desničarski, cionistički, nacionalistički i ultrareligiozni Jevreji koncentrisanom propagandnom paljbom pokušavaju da brane nebranjivo i da se obračunaju sa svakim ko im se suprotstavlja. Kada je generalni sekretar UN Antonio Guteres hrabro govorio o kontekstu 7. oktobra, ističući da ništa ne može da pravda Hamas, Izrael je uzvratio zahtevima da bude smenjen. Totalitarizam par ekselans osuđuje sve manifestacije solidarnosti sa ubijenom decom Gaze. Greta Tunberg je odmah izbačena iz školskih kurikuluma o ekologiji.

Štete koje Netanjahu nanosi svojoj zemlji biće nemerljive i dugoročne. Svet se pita: ako se tako ponašaju jevrejski ekstremisti, šta je sa stotinama hiljada liberalno mislećih ljudi koji su donedavno protestovali zbog premijerovog plana stavljanja pravosuđa pod kontrolu izvršne vlasti? Kako su se bunili protiv ugrožavanja temelja demokratije, a danas indiferentno posmatraju zločine nad civilima po pojasu Gaze?

„Zašto? Zato što su izvršili zločine protiv nas. Koliko dugo? Do kraja. Po koju cenu? Po svaku cenu. Ta levica o Gazi danas misli tačno ono što desnica radi: Udariti i udariti, to je jedina opcija”, piše ugledni komentator „Haareca” Gideon Levi čuvajući ugroženi moralni obraz zemlje koja sebe smatra jedinom demokratijom Bliskog istoka i čiji Jevreji čuvaju sveto sećanje na vremena Holokausta.

Hamas nije samo poremetio Izrael. Njegovi bliski saveznici pokušavaju da iskažu lojalnost tako što Netanjahuu dopuštaju da se u Gazi ponaša kao da je sve dopušteno. Da ne postoje zakoni rata, ženevske konvencije. Zašto bi ih premijer najdesnije izraelske vlade u istoriji poštovao kada mu na noge dođu predsednici SAD i Francuske, premijer Britanije, kancelar Nemačke? Svi oni postaju saučesnici palestinske, a ne Hamasove tragedije.

Hamas zaslužuje svaku osudu jer je izdao svoj narod izlažući ga hororu izraelskih raketiranja i granatiranja, blokadi goriva, hrane, vode i lekova, odsecanju telekomunikacija, zatvaranja bolnica... Suviše visoka cena da bi se pažnja sveta privukla marginalizovanom palestinskom pitanju, godinama okupacije i aparthejda Zapadne obale ili pretvaranja pojasa Gaze u najveći zatvor na otvorenom na svetu.

Hamas je uspeo da formira nevoljnu koaliciju koja se solidariše sa arapskom, muslimanskom palestinskom braćom. Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Iran i Turska nemaju načina da deaktiviraju Hamasovu vremensku bombu koja otkucava u Gazi i menja odnos snaga Bliskog istoka, ali suprotstavljanje Izraelu je postalo, koliko moralno pitanje, toliko i potreba da se spreče štetne posledice širenja konflikta po njihove ekonomije.

Hamas je, za razliku od Islamskog džihada koji veoma zavisi od Teherana, zaigrao na arapsku kartu. Libanski Hezbolasi, još jedan iranski proteže, nisu oduševljeni otvaranjem drugog fronta iako su sukobi na severu Izraela najveći od rata 2006. Lider Hezbolaha Hasan Nasralah za sada se ne izjašnjava, moguće čekajući na komandu ajatolaha iz Teherana gde su svakako svesni opasnosti regionalnog rata u kome bi Iran postao direktno umešana strana, meta napada.

Od prelivanja rata strahuju i u Rijadu, kao što je to američkom državnom sekretaru Entoni Blinkenu nedavno preneo prestolonaslednik Muhamed Bin Salman. Princ je u međuvremenu i predsedniku Džou Bajdenu ponovio zahtev da se zaustavi vojna kampanja u Gazi koja vodi smrti hiljada novih civilnih žrtava.

Kakva će biti politička budućnost Gaze? Ko će predstavljati interese Palestinaca? Da li će Izraelci biti u stanju da prevaziđu talas besa i osvetništva kako bi mogli da obnove mirovni proces? Cena koju plaćaju Palestinci je previsoka, a ukoliko Izrael mora da bude brutalniji od Hamasa da bi dobio rat, onda to nije vredno pobede.

Netanjahu hoće da uništi Hamas tako što će u Gazi stradati desetine hiljada ljudi. A kako će se osećati preživeli Izraelci? Da li svet sme da ćuti?