Let zlatnih padobrana
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, oktobra – Avion se strmoglavi, razbije se, slupa i vrednosti na tlu, a– pilot se spasava automatskim katapultiranjem padobrana. Na ovakve drame, kakve se povremeno viđaju na aeromitinzima, ili na snimcima pojedinih udesa vojnih letelica, podsećaju krahovi Volstrita i njemu sličnih američkih obrtnih centara na visokom nivou.
Dok s treskom, posle uzdizanja „nebu pod oblake”, padaju vrednosti deonica i profiti mnogih kompanija, njihovi upravljači se takođe bezbedno „katapultiraju”, izdvajajući sebe iz nesrećne sudbine poslovnog aparata. Spasavaju se „zlatnim padobranom”, kako se popularno nazivaju, u masama nepopularne, otpremnine direktorima, koje dostižu astronomske visine i kad im se firme sunovraćuju.
Sigurnije od pancira„zlatni padobran” je, kažu poznavaoci, najugodnije pa i najbezbednije sredstvo lične zaštite. Ni panciri, ni blindirane limuzine, ni buljuk telohranitelja– nisu mu „ni prineti”. Jer i kad sve okolo prosto puca, njegovim posednicima, najčešće– samo „puca prsluk”…
Smišljen je kao mehanizam za pridobijanje najsposobnijih profesionalaca i njihovu vernost firmama na čijem su čelu. Ugovorom o angažmanu, takvim liderima biznisa garantovane su basnoslovne nadoknade pri odlasku iz kompanije. U vidu zamašne gotovinske i otpremnine u deonicama i drugim vrednosnim hartijama, specijalnih povlastica, elitnog zdravstvenog osiguranja, penzija čijim se iznosom omogućava nastavak života na vrlo visokoj nozi…
Oproštajni „zlatni padobrani” za vođe poslovnih giganata po pravilu se iskazuju višemilionskim svotama. Njihovim potčinjenima nije zbog toga žao, niti se ljute– kad šef koji odlazi ostavlja kompaniju u boljem stanju nego što ju je preuzeo, kad su zaposlenima povećane i prinadležnosti i perspektive.
Ali, učestale su kritike na račun ogromnih otpremnina šefova koji su se tako vanredno obogatili iako su njihova preduzeća obogaljena. Njujorški „Dejli njuz” navodi, tako, primere iz tri „džina” čija su posrtanja simboli plamteće finansijske krize: šefu „Liman bradersa” Ričardu Fuldu sleduje otpremnina od 65 miliona, Robertu Vilamstadu, koji je na čelu „Ameriken internešenel grup” bio samo tri meseca, 22 miliona, a Alenu Fišmanu, posle svega tri nedelje na čelu „Vašington mjučuala”– 18 miliona dolara…
Astronomske otpremnine, pogotovu posrnulih divova, danas „bodu oči” znatno više nego ranije, pošto pod teretom krize grcaju milioni Amerikanaca, spremnih da se za nevolje osvete– vlastima, glasovima na izborima sledećeg meseca. Političarima oštro i masovno zameraju što su dopustili da se tržište samo od sebe (ne)uređuje, pa kad se zaglibilo– preduzimaju hitne mere, vredne 700 milijardi dolara, za njegovo izbavljenje, dok ne vode dovoljno računa o obeštećivanju miliona ojađenih građana, koji su ostali bez stanova, posla, socijalne potpore…
Ispada da sistem funkcioniše kao „socijalizam za bogate, a nemilosrdni kapitalizam za nas ostale”, prokomentarisala je levičarski aktivista i pisac Naomi Klajn. Ponudila je AFP-u i poređenje: da je državi preskupo da izdvaja šest miliona dolara godišnje za zdravstveno osiguranje devet miliona mališana, iako je to samo neznatni delić vrednosti isporuke za napajanje volstritskih „aždaja”.
U paketu hitnih mera za stabilizaciju Volstrita nalazi se i zahtev za– smanjivanje desanta „zlatnih padobrana”, istanjivanje privilegija šefova, bar onih čijem opstanku sada treba da pomogne intervencija države. Po vanrednom postupku, dobrog dela, te povlastice su lišeni odlazeći direktori, Danijel Mad i Ričard Sajron, firmi „Fani Me” i „Fredi Mek”, nedavno praktično nacionalizovanih giganata prometa hipoteka, prvih u lancu kompanijskih žrtava olako davanih kredita.
Hroničari podsećaju da je i ranije bilo pokušaja da se „suzbije šireća kultura pohlepe”, ali da nije bilo nekih istrajnijih i opipljivijih rezultata. Što je na jednoj strani iščupano, na drugoj je posađeno, kažu. Pa su se tako privilegije selile, na primer, sa keša na druge vrste pogodnosti– davanje kompanijskih aviona za lične potrebe, registrovanje ekskurzija na uživanje u golfu– kao službenih zadataka, ako je u tom igranju šef obavio makar jedan poslovni telefonski razgovor…
Niži rangovi biznisa mogu da dobiju „srebrni”, „bronzani” ili neki drugi „padobran”, koji takođe imaju svojstva „zlatne ribice”. Mnogima ne sleduje, pak, nikakav „padobran”. To im ne pripada, objašnjavaju cinici, zato što nisu na „visinama” gde se deli ta naprava za prizemljenje. Šta će im padobran, dodaju ironičari, kad kad ne mogu ni da se iskobeljaju iz finansijskih ambisa u koje su upali.
Gnev „ukopanih” raste. Sramno je, kažu, da poreski obveznici moraju da pomažu „meko spuštanje” biznismena, kad bi dotični trebalo da sudski odgovaraju za „ugrobljavanje” kompanija za čijim su upravljačem bili.
Nezavisni senator Berni Sabders, iz Vermonta, poslao je ministru finansija peticiju za smanjivanje „zlatnih padobrana”. Za samo tri dana potpisala ju je 31.000 Amerikanaca.
Šefovi se brane da su neuspesi bili posledica „objektivnih nevolja”, koje su bile toliko jake da čak ni oni, vrhunski kvalifikovani, nisu uspeli da ih obuzdaju. To je gola istina, tvrde.
Analitičari na takve tvrdnje reaguju citirajući Servantesovog Don Kihota. Rekao je: „Činjenice su neprijatelji istine”. Primenjeno: istina je da su šefovi bili kvalifikovani, a činjenica je da su njihove firme diskvalifikovane. A kao jedno od sredstava za prevaljivanje takve razdaljine „između neba i zemlje” ispostavlja se prilično sporni, povremeno skandalozni– „zlatni padobran”.