Suviše američki za Nobela

Specijalno za „Politiku”
Vašington, oktobra – Amerika je ovih dana doživela još jednu u nizu uvreda iz elitnih svetskihkrugova, koju smatra nepravednom. Sa severa Evrope iz Stokholma, sa najkompetentnijeg mesta joj je poručeno da je „suviše uskogruda, provincijalna, i opsednuta sobom”, te da njeni pisci teško mogu da se nadaju najuglednijoj nagradi za književnost. Loše vesti iz prestonice Nobelovog komiteta preneo im je preko agencija, stalni član žirija, i generalni sekretar Švedske akademije, Horas Engdal. Nije slučajno što je najveći broj Nobelovih laureataiz Evrope, dodao je ovaj funkcioner Nobelove zaostavštine, uz ocenu da je Amerika „neuka”. Ne može da se nadmeće sa velikim piscima Evrope.

„Postoji naravno snažna literatura u svim velikim kulturama, ali ne može se pobeći od činjenice da je Evropa još uvek svetski centar književnosti…a ne Amerika”. Ona u suštini ne učestvuje u velikom književnom dijalogu i sputana je neznanjem, objasnio je Engdal, samo nekoliko dana pred početak objavljivanja svih ovogodišnjih Nobelovih laureata. Iako se do trenutka proglašenja, 9. oktobra, novi nobelovac drži u apsolutnoj tajnosti, a potom do svečane predaje medalje i novca (oko milion evra) ostaje još dva meseca da se nahvali, analizira i iskritikuje, Engdal je suzio izbor na „stari deo sveta”, unapred eliminišući novi.

Gaf iz Stokholma

Da li je to slučajni „gaf” ili navođenje stokova u kladionicama na tanak led, tek američki pisci naglo su, posle ove izjave, pali na svetskoj literarnoj berzi. U Londonu, gde živi prošlogodišnja pobednica Doris Lesing, Engleziskloni klađenju prednost dajuitalijanskom profesoru germanistike, prevodiocu, novinaru i piscu iz Trsta Klaudiju Magrisu („Dunav” 1986, „Drugo more” 1991). Ako je suditi po engleskoj intuiciji,šansu da se dopadne švedskom žiriju ima i izraelski pisac, profesor i novinar Amos Oz, a nije isključeno da Nobel ode ove godine u Zemlju izlazećeg sunca u ruke svetski poznatog Japanca Haruki Murakamija.

Ne dižu se ruke ni od Amerikanaca u britanskoj kraljevini, bez obzira na nesmotrena razuveravanja iz Stokholma. Iz stare gardepominju se svetski klasici: Džon Apdajk, Džojs Kerol Outs i pre svih njih Filip Rot.

U američkim knjižarama upravo je ugledala svetlost dana nova knjiga sedamdesetpetogodišnjeg Filipa Rota „Indignation” (Ljutnja, ili Srdžba) a na zimu se najavljuje još jedan roman. Ali tvorcu legendarnog literarnog lika Natana Cukermana suđeno je, izgleda, da bude večiti kandidat u Stokholmu…To je nepravedno jer, kako navodi Majkl Roberts, čelnik američkog Pen kluba, „američki pisci predvode avangardni literarni dijalog” a „Rotje ceo svoj životni opus posvetio otkrivanju i približavanju evropskih pisaca Americi”. Ne slaže se ni sa uvredljivom konstatacijom da su književnici u svetskoj supersili„provincijalni”. Naprotiv, oni su „ambasadori” evropske i druge literature u SAD. Mlađa generacija dece imigranata pridružila se pokretu za otkrivanje „inostranih literata”.Hunot Dijas i Fransisko Goldman, koji korene vuku iz Dominikanske Republike i Gvatemale, pišu na engleskom jeziku, ali su mnogo učinili da novi latinoamerički pisci počnu da se čitaju i na severnom delu kontinenta. Dijas je svojim prvim romanom „Čudovišni život Oskara Vaoa”, pisanim dobrim delom na „špangleskom” jeziku zadivio američku publiku, osvojio Pulicera, a uskoro će naša izdavačka kuća „Mono iManjana” objaviti prevod ove izuzetne knjige dominikanskog Amerikanca.

Srdžba zbog predrasuda

I profesori sa Harvarda žustro su odgovorili na izjavu iz Stokholma koja unapred eliminiše sve Amerikance.

–Engdalova nesrećna ocena ima korene u izvesnoj istorijskoj i literarnoj kratkovidosti– kaže engleski profesor Verner Solors, specijalista za američku literaturu. Ne samo da su od Sinklera Luisa (koji je nagrađen Nobelom 1930), do Toni Morison (1993) Amerikanci dobili deset književnih nobelovaca, već su u ovoj zemlji potražili utočište mnogi drugi veliki pisci iz sveta. Književni kritičari pobunili su se i zbog nedopustive „generalizacije” stalnog člana stokholmskog žirija i akademije. Nije sasvim jasno ni kome su upućene kritike: američkim izdavačima, piscima ili institucijama. U svakom slučaju ovo se ne može svrstati pod akademsku kritiku, ili ekspertsku ocenu, dodaje Džejms Engel sa Harvarda. Kao vino, svaka književnost je, po mirisu i ukusu, lokalna. Ona neizbežno nosi otisak tla na kome je nastala, rekao je jedan od američkih akademika.

Dejvid Remnik, glavni urednik „Njujorkera”, časopisakoji prvi objavljuje novitete nekih od najboljih književnika, ne vodeći računa da li su oni iz Afrike, Indije, Amerike ili Evrope, nije ni očekivao mudriju izjavu od „stalnog sekretara žirija koji se u istoriji ogrešio o Prusta, Džojsa ili Nabokova…”. To su samo neka „ne-Nobelova imena”, dodaje Remnik, pa bi bilo pametnije da nam sekretar ne drži ovakve kategoričke propovedi. Šef Njujorkera ukazuje na „vitalnost generacije Rota, Apdajka, DeLila i mnogih drugih mlađih književnika…Niko od ovih mladih i starih duša nije opsednut supkulturom koka-kole.

Iz Južne Amerike podseća se takođe na neke od večitih kandidata, kao i na to da je posle Garsije Markesa, kontinent magičnog realizma opet zaboravljen. Među Latinoamerikancima najduže na Nobela čekaju Karlos Fuentes, veliki meksički pisac i intelektualac, i Mario Vargas Ljosa, peruanski književnik, koji se preselio u Evropu i u političkim esejima priklonio konzervativnijim opcijama.

Komentator kolumbijskog „El tijempa” nema međutim ništa protiv i da medalja ode u ruke nekog od velikih pisaca Severne Amerike. Stokholm, međutim, smatra da bi time promovisao propalu vladavinu Džordža Buša, i to baš ove ključne izborne godine kada najzad dolazi do smene u Beloj kući. Šteta što se politika uvukla čak i u vrednovanje umetnika od kojih ceo svet očekuje vizionarske odgovore na teške izazove današnjice. Pa se tako, u navodno globalnom svetu, pisci mere po naciji kojoj pripadaju.