​Knjiga o patnji

Istorija je pokazala da se najsuroviji sukobi nisu vodili između različitih ideoloških grupa već unutar istih, istina je koja otvara delo Goli otok, Istorija, Titov logor kroz arhive Udbe i iskaze svedoka dr Martina Previšića, profesora istorije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, u beogradskom izdanju Vukotić medije, čiji je bio gost na ovom 66. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Ova potresna knjiga, koja sadrži obilje dokumentarističke građe i fotografija, čita se, odnosno gleda se kao vrsni dokumentarni film, najpre zbog potresnih svedočenja bivših logoraša. Autor dr Martin Previšić daje širu sliku posleratnog političkog i društvenog trenutka u kom je formiran logor na Golom otoku, kada je Staljin prestao da bude „drug”, sliku šoka koji je izazvala Rezolucija Informbiroa, načina hapšenja, istrage, suđenja, transporta na Goli otok, načina maltretiranja logoraša, među kojima je bilo i političko prevaspitavanje, do logorske svakodnevice, čak i kulturnih programa. U predgovoru ovom izdanju naš istoričar Predrag Marković istakao je da ovakva knjiga ne bi bila moguća u Srbiji zato što, pre svega, Državni arhiv Srbije svojevoljno daje ili uskraćuje građu istraživačima, zatamnjuje imena, zabranjuje fotokopiranje, pod izgovorom zaštite državne tajne ili ličnih podataka. Martin Previšić istražuje istoriju socijalističke Jugoslavije i Hrvatske od 1945. godine, bio je Fulbrajtov stipendista na Univerzitetu Stenford, 2019. godine, gostujući je profesor na nekoliko američkih univerziteta, bio je stipendista Međunarodne škole za studije Holokausta „Jad Vašem” u Jerusalimu, autor je više knjiga, a za ovo izdanje dobio je Državnu nagradu za znanost godine i Godišnju nagradu Društva sveučilišnih i drugih nastavnika u Zagrebu 2019. godine.

Zašto vas je još od studentskih dana zaokupljala tema Golog otoka, o kojoj je „mnogo pisano, a zapravo malo rečeno”, i zbog čega vam je važno ovo srpsko izdanje, iako je pristup temi opštenacionalni?

Teme iz razdoblja socijalističke Jugoslavije, ali i južnoslavenskog prostora uopšte, uvek su mi bile nekako najinteresantnije i intelektualno najzahtevnije. Jako teško je proniknuti u sve slojeve, da ne kažem naslage, istorije ovog prostora. Godina 1948. i raskol Tito–Staljin, pa onda i Goli otok, sadrži veliki broj tih slojeva i to sve na jednom mestu. Tema ne može da se redukuje i banalizuje, kako danas pokušavaju da se pojednostave brojni istorijski problemi i pitanja. U ovoj temi prepliće se ideologija, mentaliteti, male i velike istorije, pojedinci, političke kulture, ljudska narav, politika. Još kao student sam, čitajući knjigu Ive Banca Sa Staljinom protiv Tita, uvideo koliko je ova tema izazovna, ali i važna, ne samo za našu već i za svetsku istoriju. To je jednostavno velika istoriografska tema. Istoričar piše knjige da ih ljudi čitaju. To mi se čini kao neko smisleno bavljenje ovim poslom. I koliko-toliko društveno korisno delovanje, da izbegnem golootočki termin – društveno-korisni rad. I kada sam još kao „zeleni” student počinjao ta istraživanja u Srbiji, to je bio neki moj vid odrastanja, i kao naučnika i kao čoveka. Tema logora na Golom otoku i saradnje sa svedocima, te rad u arhivima, ostavi neki beleg na vama. Upravo zato što se dobar deo tog procesa odvijao u Srbiji drago mi je da je knjiga izašla tamo gde je velikim delom nastajala.

Kako ste dolazili do arhivske građe Udbe koja nije bila dostupna prethodnim autorima i da li ste imali poteškoće da „otvorite” preživele sagovornike do kojih ste došli?

Negde 2010/11. godine u Hrvatskoj su počeli da se otvaraju arhivi za istraživače i bio sam među prvima koji su dobili uvid u personalne dosijee bivših logoraša. To je bio jedan novi svet bez kojeg ne bi bilo kvalitetnog istraživanja. Na neki način, iako možda to nije toliko kontroverzna tema kao nekad, počela je demistifikacija i Golog otoka, ali i arhiva i udbaških dosijea. Doduše, taj proces još traje na ovim prostorima, ali to je jedna druga tema. Neka protivteža dosijeima Udbe bila su svedočenja golootočana, koja su popunjavala praznine, ali u isto vreme bivala konfrontirana s dokumentima. Baš zato razgovori s bivšim logorašima postajali su složen proces. Imate empatije za ljude na zalasku života, koji jesu bili žrtve vremena, ali s druge strane, ne uvek i ne apsolutno nevini. Neki od njih su mi jasno rekli da bi bili jednako surovi u obrnutom slučaju. Hoću reći da je bilo teško hodati po sredini, a da ne postanete tendenciozni ili neki trećerazredni moralist, jer to nije vaš posao. Uprkos svemu, knjiga je, između ostalog, priča o patnji.

Usred sukoba Staljin–Tito, u društvenoj klimi naglog zaokreta Jugoslavije u odnosu na SSSR, ko su sve bili ljudi nazivani ibeovcima budući da je bilo i mnogo dezorijentisanih povodom Rezolucije Informbiroa?

Posvetio sam celo poglavlje u knjizi pokušaju definisanja toga ko su bili ibeovci. Komunisti su ih sve do osamdesetih godina prošlog veka žigosali kao izdajnike, ništarije, moralno posrnule ljude, karijeriste, protivnike KPJ. Sada jasno vidimo, nakon novih istraživanja, da je to bilo šareno društvo koje je nemoguće svesti na ono što je pokušavala službena jugoslovenska istoriografija. I kada se jednom zaroni u brojnost uzroka hapšenja ibeovaca, tek onda vidimo dubinu loma u partiji 1948. godine i koliko je to bio bolan i snažan rez na partijskom tkivu, od kojeg se partija, po mom sudu, nikada nije oporavila. Opet, to je bio samo jedan u nizu frakcijskih sukoba, toliko tipičan, u ovom slučaju, za KPJ.

Koliko je realna bila mogućnost sovjetske vojne intervencije i svrgavanja Tita?

Pa očito ne velika, što ne znači da opasnost nije postojala. Staljin je precenio svoj ugled i harizmu u KPJ kada je mislio da će s nekoliko rezolucija i sankcijama slomiti Tita. Većina se emotivno i politički vezala uz Tita kao lidera NOB-a. Kada je Sovjetima postalo jasno da bez vojne intervencije nema pada Tita, već je bilo kasno, iako su određeni planovi postojali. Ali Tito se već povezao sa Zapadom i počeo je rat u Koreji. Sovjeti su, međutim, naučili lekciju. Setimo se Mađarske 1956. godine i Čehoslovačke 1968. godine.

Ko su bili idejni tvorci golootočke mašinerije i kako su bili birani upravnici logora?

Dokumentovano ne znamo. Ono što znamo iz istorije jeste da ljudska mašta nama kraja kada je u pitanju mučenje, a kada se tome nadodaju konkretna iskustva…

Kako tumačite činjenicu da su se na Golom otoku našli i ratni heroji, vrsni komunisti, čak i oni koji su preživeli nacističke logore? Za koga je bila namenjena najgora tortura u Petrovoj rupi?

To je nekako najtragičnija epizoda Golog otoka. Da su heroji rata ponižavani i mučeni u posebnim logorima, i to od strane svojih saboraca. Logično da se sistem plašio visoko pozicioniranih ibeovaca koji bi sutra mogli postati jezgro nove KPJ. I da ih je internirao. Ali zar to nije bilo dovoljno? To je staljinizam.

Goli otok bio je zasnovan na antistaljinističkoj ideologiji, a operisao je staljinističkim sredstvima, kako ste zapazili. Po čemu je Goli otok ličio na gulage, a po čemu na Hitlerove logore, budući da se i tu dešavala svojevrsna „proizvodnja”?

Goli otok je bio specifičan jer je kombinovao razne elemente gulaga i nacikampova. Recimo, sistem logoraške samouprave u kojima logoraši rukovode logorašima u ime tajne policije je kopija iz nacilogora. Opet, sistem privilegovanja i vertikalnog uspinjanja i padanja u internoj logoraškoj hijerarhiji ukorenjenoj u radu i denuncijacija podseća na gulage.

Koje su po vašem sudu najgore golootočke metode i koji zatvorenik jedini nije bio slomljen? Koja su vam svedočenja bila najpotresnija, pored onog Smilje Filipčev?

Udba je uvela potpuno nepoverenje (i samoću) među logorašima. Niko nikome nije mogao da veruje. To je najgore. Aco Singer, koji je iskusio i logor Aušvic, rekao mi je da mu je to teže padalo na Golom otoku nego spoznaja da je svaki dan mogao završiti u plinskoj komori u nacilogoru. Jer sa time se bio pomirio. Ali da mu ovo rade drugovi…

Kako tumačite izjavu Aleksandra Rankovića da se znalo da je više od jedne trećine logoraša bilo nevino i izjavu generala Udbe Jove Kapičića o neselektivnim hapšenjima?

To samo govori koliko je represija bila široka i neselektivna – da su, čak i u takvom sistemu, arhitekti logora i hapšenja dali, partijskim rečnikom – samokritiku.

Koliko je ljudi ukupno internirano u logorima na Golom otoku, koliko ih je izgubilo živote od 1948. do 1956. godine, koliko njih se ubilo?

Kroz Goli otok prošlo je oko 13.000 osoba, od 1949. do 1956. godine. Umrlo je bar 300–400. A bilo je puno samoubistava.

Povratnici su bili praćeni na slobodi. Od čega je sve zavisilo to kako će se uklopiti u društvo i postati uspešni u svojim profesijama, kao akademik Dragoslav Mihailović, ili će živeti do kraja u strahu?

Zavisilo je od mnogo stvari: od stepena saradnje na Golom otoku; da li je na slobodi radio za Udbu i koliko revnosno; da li je bio viši funkcioner kada je uhapšen; da li ga je Udba smatrala pretnjom u svojim procenama itd. I kada se sve to uzme u obzir – dobije se mera kvaliteta života povratnika s Golog otoka. „Najbolje” su prolazili mlađi logoraši. Ali i to je sve uslovno.

Da li smo nešto naučili od ove najtamnije strane komunizma i totalitarizma?

Kada pogledamo devedesete na prostoru bivše Jugoslavije i sve što se dogodilo, uključujući nove logore, kada znamo da danas ne postoji muzej na Golom otoku, i kada vidimo da se Goli otok priziva kao učinkovito rešenje za boljke postjugoslovenskih društava – pitam se šta je naučeno.