Trijumfalna jesen na kraju Velikog rata

Posle proboja Solunskog fronta 15. septembra 1918, srpska vojska je nezadrživo krenula u juriš i gonjenje neprijatelja. Već 12. oktobra, Prva armija pobedonosno je ušla u Niš, srpsku ratnu prestonicu. Bio je to ne samo strateški već i simbolički važan čin, čime je oktobar 1918. upisan u istoriju i kao ključni mesec pobede u Prvom svetskom ratu. Pet dana nakon oslobođenja Niša, Prva armija nastavila je napredovanje. Konjička divizija gonila je austrougarske trupe prema Aleksincu, Moravska divizija prema Paraćinu i Ćupriji, a Drinska divizija prema Kruševcu i Kragujevcu. Od 18. do 21. oktobra Prva armija je slomila nemački otpor kod Stalaća i Ražnja i potpomognuta jedinicama francuske armije nastavila prodor ka Dunavu i Savi.

Gotovo istovremeno, 22. i 23. oktobra srpske trupe oslobađaju Kraljevo, Paraćin i Varvarin, a 25. oktobra i Čačak. Nakon teških trodnevnih borbi, 26. i 27. oktobra sloboda je stigla u Ćupriju, Jagodinu i Kragujevac. Time su stvoreni uslovi za proterivanje okupatora iz Podunavlja i Braničeva – srpska vojska je 29. oktobra ušla u Požarevac, a dan kasnije u Smederevo.

Borba se krajem oktobra s kopna proširila na reke – srpska vojska je morala da neutrališe austrougarsku ratnu flotilu na Dunavu, koja je dejstvovala s plovila kod Grocke, Vinče, Višnjice i Slanaca. Tako je i za prestoni Beograd otvorena kapija pobede, kroz koju su oslobodioci prošli prvog novembarskog dana 1918.

Proterivanje okupatora s teritorije Kraljevine nije značilo i kraj rata za srpsku vojsku. Kako je u skladu s proklamovanim ratnim ciljevima sredinom oktobra 1918. ponovio predsednik vlade Nikola Pašić, „Srbija smatra svojom nacionalnom dužnošću da oslobodi Srbe, Hrvate i Slovence koji su živeli u Austrougarskoj monarhiji, ne sputavajući im pri tom pravo na samoopredeljenje”. Oružana i diplomatska borba za stvaranje države Južnih Slovena nastavljena je do 1. decembra 1918. godine, kada je proglašena Kraljevina SHS.

Pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je platila najvrednijim što je imala. Od 852.000 vojnika poginulo je ili od posledica ranjavanja i epidemija preminulo njih 402.435. U zarobljeništvu je umrlo 81.214 vojnika. Stradalo je i 845.000 civila, računajući i žene i decu. Prema podacima iznetim na Konferenciji mira u Parizu, Srbija je u Velikom ratu izgubila 1.247.435 ljudskih života, ili gotovo trećinu predratne populacije. Ako se ovoj brojci dodaju i teški invalidi nesposobni za samostalan život i privređivanje, gubici se penju na 1.511.415 ljudi. Uz sve navedeno, posle rata je ostalo i oko pola miliona siročadi i nedorasle dece bez hranioca porodice.