Referendum za Vučića i protiv njega

U Srbiji su vanredni izbori redovna pojava. U neravnopravnoj utakmici koja traje od obnavljanja višepartijskog sistema u odnosu na redovne izbore, oni vode sa 14:3.

Vanredni izbori se raspisuju kada nema skupštinske većine koja podržava vladu. Razlog može biti i ugrožen legitimitet vlasti. Usled naglih ili velikih zaokreta u politici vlast na vanrednim izborima traži podršku naroda za reforme, a dešava se da pod pritiskom masovnih protesta vlast izgubi samopouzdanje pa umesto da se brani silom raspisuje vanredne izbore. Postoji i treća mogućnost da se, bez vidljivog razloga, ali svako sa svojim računom, vlast i opozicija dogovore o održavanju prevremenih izbora.

Vladajuća koalicija je trenutno stabilna i nema izgleda da bi koalicija koju čine SNS i SPS mogla da bude dovedena u pitanje. Kritike na račun vlasti koje dolaze od opozicije i opoziciji naklonjenih medija su standardne i po intenzitetu se kreću u granicama decenijskog proseka, a protesti koji su buknuli proletos sagoreli su još tokom juna, pa pepeo i ugarci koji se tu i tamo mogu naći na ulicama Beograda i nekoliko drugih gradova teško da bi i klimavu vlast naterali na izbore. U tom smislu, najozbiljniju pretnju predstavljala je izjava Zorana Lutovca s kraja septembra da će, ukoliko izbori ne budu raspisani, pozvati narod na ulice, ali ona je čak i u opozicionim redovima naišla na podsmeh.

S druge strane, vlast tvrdi da joj je potrebna snažnija podrška za sprovođenje započetih projekata, ali to više liči na motivisanje birača u sklopu predizborne kampanje nego na pravi razlog za raspisivanje izbora.

Neiskusnom oku i pogledu zamućenom medijskim prangijanjem i politikom „ko u klin ko u ploču” deluje neverovatno da bi se vlast i opozicija u Srbiji makar i slučajno mogle saglasiti o bilo čemu. Ipak jedina razumna i logična pretpostavka je da je raspisivanje ovih izbora posledica saglasnosti i prećutnog dogovora vlasti i opozicije.

U želji da izvuku kakav takav ćar iz protesta na koje su se prvog dana sami nakalemili, opoziciji je zahtev za izborima bio potreban kao izlazna strategija sa zgarišta protesta. Mada su izbore tražili, bog nije uslišio njihovu potajnu molbu da ih ne bude jer su i vlastima izbori odgovarali kao način da produži mandat za još četiri godine. U situaciji kada je recesija već zahvatila ili preti da će zahvatiti i najprosperitetnije zemlje Evrope mudro je, iz pozicije vlasti, održati izbore dok se kriza ne prelije kod nas.

O ishodu izbora teško je govoriti dok oni još nisu ni raspisani. Ipak, prvi koraci na osnovu kojih se može suditi o izbornim strategijama već su napravljeni i oni će odrediti nastavak kampanje, a ona, u značajnoj meri, rezultate izbora.

Vlast se primarno opredelila za takozvanu pozitivnu kampanju u kojoj se govori o onome što je urađeno u prethodnom periodu i o planovima za budućnost.

Opozicija, s druge strane, od predstojećih izbora pokušava da napravi referendum protiv Vučića. Istog onog koji je pre godinu dana dobio gotovo dvotrećinsku podršku na izborima na kojima je njegova stranka pala na 43 posto. S obzirom na to da je Vučić nosilac liste, logično je zaključiti da će sada njihov cilj biti da se stranka vrati na nekadašnjih 50 posto plus jedan glas.

Zbog odabira referendumske strategije ne čudi da opozicija na izbore izlazi bez razrađene vizije o poželjnoj slici društva koja se nudi nakon izbora i bez jasno definisane ciljne grupe kojoj se obraća. Umesto toga, u središtu negativne kampanje figurira slika neprijatelja oličena u Aleksandru Vučiću. Problem je što u verodostojnost takve slike ne veruju ni svi Vučićevi protivnici već samo oni koji su zapali u terminalnu fazu mržnje prema njemu.

Prednost opozicije je u tome što nema šta da izgubi. Međutim, neobrazloženi optimizam da bi nešto mogla i da dobije bazira se na činjenici da se ujedinila. Izgleda da je upravo osećaj poleta, proistekao iz novootkrivenog i zavodljivog šarma jedinstva, doveo do ishitrenog zahteva za raspisivanje vanrednih izbora. Dugo se verovalo da je ključni problem srpske opozicije nejedinstvo. Međutim, teško da će kolektivno venčanje opozicije biti onaj čarobni sastojak koji će sam po sebi dovesti do smene vlasti.

Pre će biti da će fotografija – nazovimo je „ujedinjenih 40”, načinjena krajem oktobra 2023. ispred Skupštine Srbije dobiti istaknuto mesto u muzeju opozicionih zabluda. Zlobnici bi rekli da sudeći po brojnosti nije jasno da li je reč o fotografiji s nekog od jesenjih protestnih skupova ili o skupu samoproklamovanih lidera opozicije. Kako god, za aktuelni opozicioni projekat je manji problem kamerni karakter protesta nego neobuzdano mnoštvo onih koji veruju da im pripada značajno mesto u novoj nomenklaturi. Problem je psihološki i matematički. Većina ovekovečenih veruje da im, s obzirom na pamet i zasluge, pripada visoko mesto u hijerarhiji a ne samo tričava sinekura, dok je, sa druge strane, broj takvih mesta višestruko manji u odnosu na brojnost pretendenata. Takve situacije rađaju, kao što je pokazalo iskustvo Demokratske stranke iz 1990. ili DOS-a iz 2000, unutrašnje konflikte i rascepe. Treba pritom dodati da su među osnivačima DS odreda bili ljudi od integriteta i autoriteta, nesporno ugledni i pametni, kao i da je deset godina kasnije u šljunak DOS dodat dolarski cement u srazmeri koja bi držala zajedno i rogove u vreći.

Druga zanimljivost na toj fotografiji je upadljivo nezainteresovano lice, namerno u drugi plan povučenog Dragana Đilasa koji kao da se pravi Englez koji nema veze sa tim skupom. Vlast, međutim, veruje da iza čitave izborne strategije opozicije stoji upravo on. No, svejedno da li je blistavi um njegov ili je reč o kolektivnom umnom naporu, mali su izgledi da se Vučić može poraziti ponavljanjem hiljadu puta izrečenih uvreda, kleveta i nedokazanih ili bar nedokazivih tvrdnji.

Slabost stranke koja je deset godina na vlasti je zamor materijala koji se manifestuje propustima u lokalnom radu ljudi koji su počeli da veruju da im je vlast bogom dana. Opozicija, međutim, nema kondiciju a ni strpljenje za dugotrajnu borbu i političku igru koja se vodi na poene. Pored toga, mada formalno ujedinjena, opozicija se suštinski razlikuje po mnogim pitanjima koje bi mogla da kandiduje u borbi protiv SNS-a. Zalaganje za progresivne poreze svakako bi privuklo mnoge birače, ali po tom pitanju su bliže vladajuća i mnoge opozicione stranke, nego opozicione stranke međusobno.

Ima još tema na kojima bi se aktuelnoj vlasti mogli uzeti poeni, ali ne ostaje ih mnogo. Aleksandar Vučić koji uzduž i popreko preko nacionalnih frekvencija i kablovskih kanala crta šta je sve završeno ili započeto od infrastrukturnih projekata i koliko su porasle penzije i plate i kako je uprkos sveopštem globalnom haosu situacija u Srbiji i u socijalnom i u bezbednosnom smislu relativno povoljna i stabilna, sada je svoj tematski okvir proširio i na brigu za lično blagostanje pojedinca počev od životnog standarda i zdravstvene zaštite do brige za slobodno vreme i rekreaciju. Pri tom jasno su mapirane ciljne grupe kojima se obraća. Nasuprot tome, ujedinjena opozicija brine isključivo svoju brigu koliko sekundi ima na televizijama i da li je Srbija nedovršena demokratija ili hibridni režim ili umerena autokratija, odnosno da li je u tim anketama sakupila 0,4 poena manje ili više.

Trenutno jedini problem koji Vučić realno ima jeste pad akcija na berzi teritorijalnog integriteta i celovitosti. Njegova sreća je što su glavni brokeri koji određuju vrednost tih akcija istaknuti zagovornici nezavisnosti Kosova od čijih nastupa i Kurtija s vremena na vreme obuzme transfer blama. Drugi deo opozicije opredelio se da je važnije od pitanja KiM zajednička borba protiv Vučića.

Kako je počela, ova izborna kampanja liči na na onaj vic kada su jednom, u jednom avionu, bili jedan Francuz, jedan Englez i jedan Srbin. I kako je to antologijski ispričao Bata Stojković, ne zna se kako je sve to išlo po redu, ali na kraju Srbin je bio najpametniji i sve ih je nadmudrio.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista