Moli da ga streljaju

Zatvorenik Vučko Manojlović, koji u niškom zatvoru izdržava kaznu zbog ubistva zamenika okružnog tužioca u Leskovcu, podneo je sredinom septembra tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv predsednika Srbije Borisa Tadića zbog odugovlačenja postupka njegovog pomilovanja. Tužbu je, u Manojlovićevo ime, podneo advokat Odbora za ljudska prava u Leskovcu Dragutin Vidosavljević, a u njoj je navedeno da je „Manojloviću povređeno pravo na slobodu, te da se nezakonito drži u niškom zatvoru duže od četiri godine”.

– Lepše mi je bilo dok sam čekao da me streljaju nego sada. Streljati čoveka ne znači ništa. Ljudi se boje smrti, a ja mislim da se nje boje samo nevernici. Ja je se ne bojim, ja je priželjkujem. Molim za smrt. Ja sam jednu smrtnu kaznu preživeo. Pretpostavljam da ćete me pitati zašto sam sebi ne presudim. Ja sam vernik, a vernici se ne ubijaju. Ne želim da članovi moje porodice i ljudi koji su mi omogućili da imam status „slobodnjaka” crvene zbog mene – isprekidanim, dubokim glasom ispričao je Manojlović prilikom nedavnog razgovora u prostorijama niškog zatvora.

Cilj mu je, kaže, da njegov advokat stigne do predsednika Tadića ili nekog od njegovih savetnika i prenese mu njegovu molbu da se nad njim izvrši smrtna kazna. Posle odluke Vrhovnog suda Srbije da mu se umesto 20 godina zatvora, na koliko ga je osudio sud u Nišu, izrekne smrtna kazna, Vučko se obraćao gotovo svim institucijama u tadašnjoj Jugoslaviji. Sve je molio isto: da ga streljaju.

– Uputio sam pedesetak zahteva među kojima je bio i onaj Centralnom komitetu Saveza komunista. Molio sam ih da se kazna izvrši. Napisao sa im: „ako ste me osudili za nešto što nisam uradio, onda budite pošteni i izvršite kaznu”. Ja sam izvršenje čekao punih 17 godina. Ni na jedno moje pismo nije odgovoreno. Ali, strašnija od ove jeste činjenica da nisu hteli da me streljaju. Bio sam u ćeliji smrti sve do ukidanja smrtne kazne. Slao sam molbu i predsedniku Tadiću. Kod njega su i spisi predmeta sa argumentima – teško govoreći i okrepljujući se slatkom vodom govori Manojlović.

Posle svega što ga je snašlo, veli, postao je veliki vernik. Čak se, kaže i patrijarh Pavle interesovao za njegovu sudbinu. Tokom posete, patrijarh je razgovarao sa njim45 minuta.

– I on je kabinetu predsednika Tadića upućivao molbe da budem oslobođen. Javno je to govorio i u medijima. Sve ja to imam sačuvano – objašnjava Manojlović.

Njegovu kaznu, setno kaže, ne izdržava samo on, nego i njegove tri sestre. Sestre su, i dok su mi otac i stariji brat bili živi, vodile brigu o porodici. Manojlović, kaže i briše suze, svakog meseca od sestara dobija pet, šest, sedam hiljada dinara. Kako kada. Taj novac njegove sestre, priča, od usta odvajaju već punih 29 godina.

– Često izlazim napolje. Ljudi kada izađu na odmor znaju kako da ga iskoriste, ali ja ne. Ja uglavnom odem do SUP-a da se prijavim, odem do advokata koji je blizu, i u crkvu. Kao da sam u zatvoru. A kod kuće sam – setno govori.

U nekoliko navrata, Vučko se osvrće na zločin za koji je osuđen. Kaže da nije kriv, da ga je neko uzeo „na zub” zbog strica koji je bio ozloglašen u Leskovcu. Čak su mu, tvrdi, i pretili da će završiti kao stric.

– Nisam pucao u tužioca. Na sudu je dato neko šturo objašnjenje. Nisu dozvolili da se uradi rekonstrukcija ubistva, ekshumacija tela. Rekao sam da me, ako utvrde da sam pucao, zakopaju zajedno sa lešom u zemlju. Mom zahtevu se pridružila i supruga pokojnog tužioca. I ona je želela da se utvrdi da li je Vučko kriv – prepričava Manojlović.

Miroslava Derikonjić