Jačanje teatarske umetnosti u Republici Srpskoj

Narodno pozorište Republike Srpske tek će da zaslužuje pažnju. Imamo mnogo planova: nedavno smo osnovali orkestar kao podršku budućem razvoju opere. Ostvarili smo značajnu koprodukciju sa Narodnim pozorištem u Beogradu, posebno jer je reč o prvoj zajedničkoj predstavi, uopšte sa nacionalnim teatrom iz matične države – „Urnebesna tragedija” po delu Dušana Kovačevića u režiji našeg Jagoša Markovića. Predstava ima svoj život, prihvaćena je od publike, lepo komunicira sa drugim podnebljima. Bili smo sa njom u Budvi, planiramo da idemo u Beč.

Dijana Grbić, direktorka Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke, zaista ima razloga da bude zadovoljna učincima svoga ansambla, a o planovima, ambicijama, utiscima ovako je govorila za „Politiku”. Novu 94. sezonu ova kuća umetnosti upravo je otvorila premijerom predstave „Romeo i Julija” V. Šekspira, u režiji Sonje Petrović, u koprodukciji sa Mestnim gledališčem Kopar, koja se izvodi na slovenačkom i srpskom jeziku. Sa brojnih festivala na kojima gostuje sa predstavom „Gospođica” po delu Ive Andrića, u dramatizaciji glumice Vanje Ejdus, i u režiji Đurđe Tešić, banjalučki ansambl vraća se sa pregršt nagrada. Tako smo se proteklog proleća sa Dijanom Grbić susretali na novosadskom Sterijinom pozorju, bili svedoci sa kojim uspehom je „Gospođica” primljena na festival u Nišu, ali i u Zaječaru gde je igrana na kartu više.

– Pripremamo komad „Čelične magnolije” prema tekstu američkog autora Roberta Harlinga, u režiji Ane Grigorović. U planu je i rad na predstavi „Švabica” Laze Lazarevića, koju će režirati Dušan Petrović. Zatim se kanimo da radimo delo „Mali ratovi i kabine Zare”, nagrađeni studentski tekst mlade Vide Davidović, koja je naša Banjalučanka i koja je za ovaj rukopis dobila nagradu Sterijinog pozorja za najbolji savremeni dramski tekst. Komad Vide Davidović režiraće iskusni Ivica Buljan – priča Dijana Grbić i dodaje:

– Pozorište je samo po sebi izazov, nekada možete da imate sjajne glumce, odličan tekst, reditelja a da se sve kockice ne slože. U slučaju „Gospođice” nismo znali ishod, ali su se stvari radile sa poverenjem i očekivanjima. Mislim da je to nešto što je ključ uspeha: strast za pozorištem i želja da se zajednički dođe do pozorišnog doživljaja u pravom smislu. Meni je bilo drago da radimo Andrića, ipak „Gospođica” je bila možda i veliki rizik bez kojeg, složićete se, nema uspeha.

U tom duhu Narodno pozorište Republike Srpske istrajavalo je u proteklom periodu na koprodukciji sa kolegama iz Bijeljine, koja uzdižu svoje pozorište.

Dijana Grbić kaže da to i jeste njihova misija – da njihovo pozorište bude oslonac za dalje snaženje teatarske umetnosti u Republici Srpskoj:

– Problemi, nesporazumi uvek nastaju iz loše komunikacije, smatram da su sve nedoumice rešive, od te pretpostavke i polazim u svom radu. Posle korone bio je dobar momenat za novu energiju budući da su ljudi bili željni scenskih dešavanja, i reklo bi se da smo dobro odreagovali. Kada smo otvorili salu, krenuli smo u novi segment komunikacije sa publikom, kroz novi dizajn, bolju komunikaciju preko društvenih mreža. Čak smatram da smo otišli i korak dalje u stilskom izrazu i vizuelnim efektima.

U svojoj repertoarskoj politici, kaže Dijana Grbić, nastoje da se fokusiraju na različite društvene grupe, tako imaju predstavu „Sumnjivo lice” Branislava Nušića u režiji Ivana Plazibata, koja je namenjena učenicima i studentima, pročitana na moderan način. Tako su kroz novi izraz želeli da pronađu put do mlade publike. Ponudili su školama da glumci posle odgledane predstave posete učionice i razgovaraju sa učenicima o procesu rad i to je dalo dodatni rezultat.

– Samo prošle sezone imali smo 15.000-16.000 ljudi više koji su ušli u pozorište. Želimo da otvorimo naš teatar za publiku na celom području Republike Srpske. Pokrenuli smo projekat „Narodno sa narodom”, što je za mene zaista plemenit susret. Tokom nekoliko dana obišli smo sedam gradova u Republici Srpskoj koji imaju domove kulture, ali retko budu počašćeni pravim pozorišnim predstavama. Dobili smo divnu povratnu komunikaciju – priča naša sagovornica i zaključuje:

– Bosna je rasadnik darovitih umetnika. Mnogi naši autori, poput Branka Ćopića, nepravedno su zapostavljeni. Nadam se da ćemo u narednom periodu raditi Kočićeve pripovetke. Smatram da Kočićevi likovi koji govore o jakim ženama iz Krajine, moraju da žive i kroz scenu. Krajiško pozorište nema na repertoaru takvog pisca, kakav je Petar Kočić, kao stalnog autora, što je zaista nedopustivo. Potrudićemo se da i tu falinku korigujemo.