Razočaranje u Arilju

Ovogodišnji letnji dolazak u moje rodno Arilje bio je ispunjen nadama da će naše novoosnovano Udruženje za spas Konaka serdara Jovana Mićića krenuti linijom uspona. Ta iščekivanja zasnivala su se na nadama da će Ariljci najzad dobiti prave informacije učlanjenjem u udruženje, da će se odazvati pozivima nas, članova uprave.

Iz objektivnih razloga, ni mi iz uprave nismo ispunili očekivanja. Ali, ne predajući se tom talasu neaktivnosti, polako smo krčili stazu koju smo davno zacrtali, koju bi kasnije čvrsto održavali sami građani Arilja. Kao član izvršnog odbora udruženja, dobio sam zadatak, da buduće članove skupštine, iz kruga mojih poznanika i rođaka i onih koji su to već prihvatili svojim potpisom na pristupnici, zamolim da plate članarinu na godišnjem nivou, koju smo predvideli statutom, a iznosila je 1.000 dinara. Trebalo je uplatiti na broj našeg računa kod banke, da bi potom dobili člansku kartu s uplatom članarine. Nekima sam tu informaciju uputio preko telefona i SMS poruka, a nekima i lično.

Šta sam doživeo? Srećom ne od svih, ali od onih za koje sam čvrsto verovao da će se odazvati i za koje sam očekivao da će biti okosnica našeg pokreta u formi skupštine. Doživeo sam takav šok da sam morao na ovakav način, javno da iznesem neočekivane odgovore. Kad su čuli da treba da uplate članarinu, odbili su da to prihvate. Uz moje objašnjenje da nam je članarina potrebna za izdatke nastale oko registracije, poštarina, kopiranja, taksi, ipak im je bilo mnogo i rekli su da to nisu očekivali.

Ožalošćen, pomislih: Da li je moguće da je izdatak od 100 dinara mesečno (i manje), što je jedna flaša piva, jedne novine ili nekoliko cigareta mesečno, isuviše mnogo da daju za formiranje našeg udruženja i za Konak, za kulturu svog mesta, za lepšu budućnost svoje dece?

Pa za koga se onda treba boriti? Ovaj jad i čemer morao sam izneti iz sebe i podeliti ga s vama, dragi Ariljci.

Mišo M. Mladenović,
akademski slikar i pisac, Beograd