Dobra iskustva iz nastave

Pratim napore vlasti, posebno Ministarstva prosvete, da se učini sve da borba protiv nasilja među mladima dovede do toga da nasilja bude što manje. Pratim i borbu prosvetnih radnika da se dođe do škole u koju će deca, a i sami nastavnici, rado ići, jer će i jednima i drugima u školi biti dobro. Osnovni način da se to ostvari, po mišljenju većine zainteresovanih, jeste razgovor: zaposliti što više psihologa i neprekidno razgovarati.

Ja imam drugačije iskustvo: treba upoznati dete i prići mu s jasnim i njemu primerenim zahtevom, što sam primenjivala tokom skoro 20 godina rada kao profesor srpskog jezika i književnosti u Ugostiteljsko-turističkoj školi u Beogradu.

Prvo, đaci kojima sam predavala čitali su knjige. Kako? Svi su imali Priručnik za nastavu književnosti, za svaki razred, koji sam napravila specijalno za njih (fotokopiran za svih 190 učenika u generaciji). U priručniku: sadržaj svakog časa od prvog do 103. (tri časa nedeljno), objašnjeni svi njima potrebni književnoteorijski pojmovi (lirika, epika... tema, motiv, kompozicija... epitet, metafora... strofa, cezura...), date osnovne odlike književnoistorijskih epoha, osnovno o piscu i ključna pitanja u vezi s književnim delom i na kraju – šta se od svega navedenog mora uraditi i koje se knjige moraju pročitati za dvojku, trojku... Ako neko nije spreman da o svemu ovome govori na planiranom času, dolazi na dopunsku nastavu, obično onda kad knjigu iz programa pročita. Od svega ovako zadatog nisam odustajala ja, a nisu mogli da odustanu ni đaci. Prva lekcija: biti dosledan.

Drugo, jednako važno: vannastavne aktivnosti. Najpre, javni časovi: obredne i običajne pesme, uz izradu maski koje smo videli u Etnografskom muzeju (jedno odeljenje učestvuje, ostalih pet su aktivna publika, sa sugerisanim pitanjima); basme i bajanja; verzije „Pepeljuge” različitih naroda pa razgovor s psihologom o odrastanju. Kad sam, na tribini Kultura življenja, htela da obeležim 90 godina od rođenja Milene Pavlović Barili, nastao je dramolet „Trideseti rođendan Milene Pavlović Barili”, u kojem je bilo mesta za pokazivanje raznolikih ličnih afiniteta učenika: dečko s nižom muzičkom školom svirao je pijanino, učenica koja ide na časove italijanskog recitovala je Milenine pesme na italijanskom, druga, koja uči solo pevanje, otpevala je pesmu Mileninog oca Bruna... a profesorka likovnog naslikala je kopiju čuvenog Mileninog autoportreta s kičicom – i eto upoznavanja i druženja tokom proba. O dvestagodišnjici početka Srpske revolucije „dizali smo Prvi srpski ustanak”, uz brkove iznajmljene u vlasuljarnici i narodnu nošnju pozajmljenu iz kulturno-umetničkog društva; zastavu sa svinjskom glavom takođe smo sami napravili... Sve ovo uvek je pratila scenografija koju su izrađivali učenici, uz pomoć profesora istorije umetnosti.

Za decu radnika škole i hotela „Palas” igrali smo predstave uoči svake Nove godine: „Škola za Deda Mrazovog pomoćnika”, „Ivica i Marica”, „Kapetan Džon Piplfoks”...

U projektu Narodnog muzeja i Grupe 484 kuvali smo „Ručak u Beogradu”, sa četiri kompletna menija (skuvana po starinskim receptima u „Palasu”), poslužena u četiri dramske scene, opet s pedesetak učesnika. I prilog uz projekat: razgovor sa Svetlanom Velmar-Janković o detinjstvu, prvi put štampan ovih dana u Nacionalnoj reviji „Srbija”, povodom 90 godina od autorkinog rođenja.

U Klubu ljubitelja književne klasike čitali smo – učenici, ali i profesori drugih predmeta – ono što nije u školskom programu, a „svako ko drži do sebe” to treba da pročita. O datoj knjizi najpre su izveštavala dva đaka, a onda je vođen razgovor u kojem su ravnopravno učestvovali učenici i profesori. U školskoj biblioteci susretali smo se s priznatim i poznatim stvaraocima. I sve to bilo je praćeno izveštajima učenika u školskom listu „Mladi ugostitelj” (1996–2013).

Onda smo koristili internet: prijavili smo se za Uneskovo treće Mondialogo takmičenje; u paru s dodeljenim nam Libanom naš projekat osvojio je prvo mesto (od 2.800 škola iz sveta), i u Pekingu nam je uručena statua drevnog ratnika. Zatim smo učestvovali u radu Evropskog naučnog parlamenta, koji se odnosio na vodu, i kao drugoplasirana ekipa pozvani smo na završnu sednicu u Ahenu; sledi Slovačka, Žilina i takmičenje Akademski model Ujedinjenih nacija, gde smo zapaženo zastupali interese Srbije.

Iako nisam navela sve aktivnosti (kvizovi, besedništvo, Dani Svetog Save, Dani ćirilice...), jasno je da ovaj „recept” deluje. Nikola Simić, đak koga sam u prvom razredu poslala „da se umije” kako bi se smirio, u četvrtom je rekao: „Vi uđete, pitate ’Ko će’, a mi se već javljamo mada ne znamo o čemu je reč!”

I sasvim nam je retko bila potrebna pomoć školskog psihologa.

Grozda Pejčić,
profesor u penziji