Aneksija, sličnosti i razlike

Tasa Milenković, prvi srpski školovani policajac i ugledni književnik, napisao je u uvodu jedne svoje priče u kojoj je želeo da prikaže lakomislenost srpskih političara, sledeću rečenicu:

„To, što hoćemo da vam ispričamo, desilo se one godine, kada ono Austrija aneksira i prigrabi, na žalost Srbima, a na oči Turcima i Rusima, dve najlepše srpske pokrajine – Bosnu i Hercegovinu”.

Lujo Vojnović, čuveni intelektualac iz Dubrovnika, zabeležio je mnogo godina kasnije, u svojoj Istoriji Dubrovačke republike, ne bez sete i pomisli na Aneksionu krizu, sledeću kratku definiciju Bosne: „Bosna, srpska Burgundija”.

Bilo je u Srbiji tokom XIX veka i drugačijih glasova. Ideologu srpskog socijalizma, željnom pravde, omaklo se kako mu je svejedno da li u Srbiji vlada knez Milan ili car Franjo Josif. Jedan narodni tribun uzviknuo je kako njegova njiva neće biti veća ako Bosna bude slobodna. Ipak, bili su to usamljeni izuzeci.

Aneksija Bosne i Hercegovine, koja je izvršena na današnji dan (6. oktobra) 1908. godine otvorila je jednu od najvećih diplomatskih kriza u modernoj evropskoj istoriji, čiji su logičan nastavak bili Julska kriza iz 1914. i izbijanje Prvog svetskog rata.

Posle sto godina moguće je uočiti nekoliko zanimljivih paralela između prilika i položaja Srbije 1908. i 2008. godine, kao što bi bilo moguće i prepoznati slične nedoumice koje su, reklo bi se, i danas pred našim političarima i intelektualcima.

Srbija je 1908. godine branila međunarodno pravo. Velike sile nisu imale razumevanja za demokratsko i nacionalno načelo kad je reč o Bosni u kojoj su Srbi činili relativnu većinu stanovništva, a moglo se očekivati da bi srpska vlast stekla i izvesnu podršku među muslimanskim i hrvatskim stanovništvom. Zato se srpska vlada zaklanjala iza međunarodnog prava. Branila je tako, paradoksalno, suverenitet Osmanskog carstva nad Bosnom i Hercegovinom, sve u nadi da će oblasti imati slabog sizerena i samim tim uživati veću autonomiju. Kad je Carigrad konačno svojevoljno napustio svoja suverena prava, Beogradu je ostalo samo da popušta i prihvati ponižavajuće obaveze koje su usledile u času kada je bio primoran da prihvati i prizna aneksiju.

U vreme Aneksione krize među srpskim političarima pojavile su se dve koncepcije. Prva, dominantna, naklonjena ratnoj opciji, oslanjala se u svojoj nemoći (budući da Srbija za rat nije imala saveznika niti spremnu vojsku) na suverena prava Osmanskog carstva i odavno prekršeni Berlinski ugovor iz 1878. godine. Druga, oličena u šefu srpske diplomatije Milovanu Milovanoviću, težila je sporazumu sa uzurpatorkom međunarodnih ugovora, kojim bi deo teritorija što ih je Austrougarska do tada držala pod okupacijom bio prisajedinjen Srbiji. Tako bi Srbija bila oslobođena ekonomske blokade, ujedinjena sa Crnom Gorom i bila spremnija za buduća iskušenja.

Posledice Aneksione krize i trijumfa prve koncepcije žive i danas. Nova i šira – jugoslovenska – koncepcija narodnog oslobođenja donela je velike žrtve i kratkoveke pobede. Umesto da ujedinjenje jugoslovenskih zemalja dovede do stvaranja jednog zajedničkog naroda, Jugoslavija se pokazala kao inkubator novih nacija i država. Insistiranje na celovitom rešenju bosanskog pitanja iz 1908. imalo je epilog sedam decenija kasnije kada su bosanski Srbi morali da ratuju kako bi dobili ravnopravnost i autonomiju unutar nezavisne Bosne!

Tačno stotinu godina kasnije Kosovo, suvereni deo Republike Srbije, proglasilo je nezavisnost pod zaštitom SAD i EU. Srbija je sva svoja prava i politiku prema Kosovu i Metohiji svela na odbranu formalnog suvereniteta. Nespremna, ali i nevoljna, za bilo kakvu drugačiju politiku, Srbija danas suverenitet brani posredstvom Ujedinjenih nacija: svetske organizacije koja 1999. nije sprečila napad NATO-a na jednu suverenu državu, pa je štaviše kasnije snage ovog saveza prihvatila kao sopstvene. Iste Ujedinjene nacije 2008. godine nisu poništile deklaraciju nezavisnosti Kosova, oblasti koju su štitile. Srpski političari odbili su kompenzacije, sporazum ili etničku podelu pokrajine kao nepotrebne i štetne.

Ostaje samo da dočekamo posledice ovih novih odluka prilikom čijeg donošenja prvi ljudi naše države po svemu sudeći nisu imali u vidu istorijsko iskustvo.

Istoričar