Veliko srpsko nešto za dva briselska ništa

Specijalno za „Politiku”

U senci zastrašujućih zločina na Bliskom istoku, iza nas je još jedna burna nedelja na zapadnom Balkanu. U Srbiji su raspisani vanredni izbori, četrnaesti od uvođenja višestranačja. U Crnoj Gori je izabrana nova vlada s podrškom i dogovorenim učešćem srpskih stranaka iz koalicije Za budućnost Crne Gore, uprkos nezabeleženim pritiscima SAD i pojedinih zemalja EU, koji su bili na ivici diplomatskih skandala. U Crnoj Gori i na KiM odloženi su popisi, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen posetila je region u pokušaju da uveri građane, umorne od praznih priča, u virtuelnu evropsku budućnost regiona.

Ispod radara javnosti zasićene svim ovim informacijama prošla je vest o odlaganju popisa u Crnoj Gori i KiM i produženju popisa u Albaniji. Polarizacija i pokušaji da se od statističkog istraživanja napravi političko pitanje posledica su višegodišnjih, čak decenijskih pokušaja demografskog inženjeringa, u velikoj meri sponzorisanog spolja, kojim se favorizuju druge nacije, a broj Srba koji žive van matice na zapadnom Balkanu umanjuje, kako bi se marginalizovali njihova uloga i uticaj. Istovremeno, broj pripadnika nekih drugih nacija, pre svega albanske, veštački se naduvava kako bi im se dao status konstitutivnih naroda u pojedinim državama, čime se one suštinski destabilizuju. Ovaj disbalans i iznova pogubna politika dvojakih standarda SAD i njenih satelita glavni su faktori nestabilnosti na zapadnom Balkanu, uprkos tome što su međunarodnim zvaničnicima puna usta priče o stabilnosti regiona kao najvišem prioritetu i interesu njihovih država.

Istiniti i tačni podaci popisa iz temelja bi poljuljali više projekata kolektivnog Zapada na zapadnom Balkanu. Stoga ne čudi što razvlašćeni autokrata i bivši DPS-ovski režim na čijem je čelu bio decenijama čine sve što mogu da spreče popis u Crnoj Gori, optužujući Srbiju i SPC za kampanju kojom se, u osnovi, podstiču građani da slobodno deklarišu svoju versku i nacionalnu pripadnost, što bi i trebalo da bude osnovno ljudsko pravo u svakom slobodnom i demokratskom društvu.

S druge strane, privremene institucije na KiM, u popisu koji finansira međunarodna zajednica, primenjuju metodologiju kojom se u popis uključuje albanska dijaspora, što iz regiona, to i šire, kako bi se broj građana albanske nacionalne pripadnosti veštački naduvao i time relativizovale i marginalizovale nealbanske zajednice, pre svega srpska. Istovremeno, pravo da budu obuhvaćeni popisom ne daje se interno raseljenim Srbima s KiM, koji ne mogu da se vrate svojim domovima, ne zbog toga što to ne žele, već zbog toga što ih Priština aktivno, a međunarodna zajednica svojim nečinjenjem, sprečavaju u tome. Ovakvi dupli standardi i neravnopravni uslovi popisa neminovno su vodili njegovom bojkotu od strane Srba i ostalih nealbanskih zajednica, što za međunarodne institucije čiji je posao da obezbede legitimitet ovog procesa očigledno ne predstavlja problem.

Prethodne sedmice najveću pažnju privukla je poseta Ursule fon der Lajen zapadnom Balkanu. Odlazeća predsednica Evropske komisije, sa upitnim legitimitetom nakon ispada u vezi s izraelsko-palestinskim sukobom, trebalo je da pošalje poruku da je evropska budućnost regiona izvesna i da podseti regionalno javno mnjenje, umorno od praznih priča i šećerne vodice, na nivo dosadašnjih evropskih investicija i obeća nova ulaganja. Neizbežna je bila i priča o „normalizaciji odnosa između Srbije i tzv. Kosova” sa, kao što smo to već navikli do sada od briselskih zvaničnika, različitim izjavama datim u Beogradu i Prištini. U skladu s postojećim trendom, već izraženim od strane Makrona, Šolca i Melonijeve, i za Fon der Lajenovu istorija izgleda počinje nemačko-francuskim predlogom i sastankom u Ohridu, čime se relativizuju važeći i obavezujući međunarodni pravni okvir i svi prethodno potpisani sporazumi.

Zapravo, ono što smo očekivali godinama, na šta sam upozorio još 2018, kad je tadašnji premijer privremenih institucija na KiM Ramuš Haradinaj uvodeći takse na srpsku robu pokušao – i uspeo – da izbegne osnivanje ZSO, dešava se ovih dana. Pre pet godina u nastupima i autorskim tekstovima upozorio sam da nas čeka neprincipijelni manevar zapadnih partnera da ZSO predstave kao kompromis Prištine za koji se zauzvrat očekuje naš „kompromis” u vidu konačnog odricanja od ovog okupiranog dela naše teritorije.

Predstavnici EU, posrednika u dijalogu između Beograda i Prištine, koja nema mandat SBUN da govori ni o de fakto ni o de jure statusu, konačno su izgovorili ono što već duže vreme govore po kuloarima – Srbija mora, makar de fakto, da prizna tzv. državu Kosovo i „de fakto” da se odrekne sopstvene teritorije. Sve to da bi Priština možda ispunila svoju međunarodnu zakonsku obavezu potpisanu i garantovanu od strane EU još pre više od 10 godina i formirala Zajednicu srpskih opština, čija je ovlašćenja Kvinta obesmislila (kako se čini, uz pomoć albanskog premijera Edija Rame) – ponovo direktno kršeći potpisani sporazum – i svela ih na status recitatorske sekcije. A na kraju puta, pored obećanih miliona investicija, čime se tokom posete Fon der Lajenove mahalo pred očima srpske javnosti, čeka nas možda-hoće-možda-sto-posto-neće krunska nagrada u vidu članstva u EU. Drugim rečima, nudi nam se „primamljiva” ponuda – da mi damo jedno, a dobijemo zauzvrat dva! Na način kako je to opisao besmrtni Duško Radović: da mi damo naše jedno veliko nešto za njihova dva ništa.

Apsolutno je neophodno da se odupremo ovakvim pritiscima i ovakvim „primamljivim” ponudama. Jer svaki korak ka „de fakto” priznanju, iako formalnopravno možda može da se spinuje kao nešto što ne predstavlja kršenje našeg Ustava, narušava naš teritorijalni integritet i, posle svih ustupaka koje smo učinili od 2013, s ovim novim zahtevima na KiM ostavlja praznu ljušturu naše državnosti, čime se potpuno obesmišljava naše odbijanje da se de jure saglasimo s nasilnim i nezakonitim otimanjem naše teritorije.

Tačno je da zemlje koje vrše ove pritiske neće odustati od priznanja tzv. Kosova, jer bi tako priznale svoju ulogu u kršenju međunarodnog prava i Povelje UN, u koje se sada kunu. Ali verujem da smo nešto naučili iz iskustava i neiskrenog pristupa naših zapadnih partnera u ovom procesu od 1999. do danas i da nećemo dozvoliti sebi da ponovimo iste greške. I de jure i de fakto priznanje su apsolutno neprihvatljivi za nas i direktno su suprotstavljeni našim nacionalnim i državnim interesima.

Naravno, ako je to ultimativni uslov za našu integraciju u EU, postavlja se pitanje svrsishodnosti ovog puta. Nisam od onih koji zastupaju stav „Evropa ili propast”, naprotiv. Ali verujem da u vezi sa uslovima pristupanja EU postoji razlika u odnosu na prethodni zaključak da mentori kosovske nezavisnosti neće odustati od priznanja „Kosova” kao države. Kao što su se proces i kriterijumi pristupanja menjali ovih godina, na našu štetu ako imamo u vidu Poglavlje 35, tako mogu da se ponovo promene u drugom pravcu, ukoliko to budu zahtevali geopolitički interesi. Sličan presedan je već napravljen u nekoliko navrata, od prijema Kipra, do prijema Bugarske i Rumunije. Ono što mora da bude naš apsolutni prioritet jeste puna zaštita nacionalnih i državnih interesa, što u ovom trenutku uključuje neprihvatanje nijednog elementa tzv. Ohridskog sporazuma, odnosno „de fakto” priznanja, kako je to predsednica EK formulisala u Prištini, s istovremenim razvojem alternativnih planova za zaštitu, opstanak i povratak srpske zajednice na KiM kao i za novi strateški pravac Srbije, ukoliko to bude neophodno.