Veliki Zoranovi klinci

Jagodina – Umesto da se bezbrižno igraju i odrastaju uz roditelje koji se o njima staraju, Veljko (11), Miloš (12) i Milica Antonijević (16) iz Međureča nadomak Jagodine već šest godina vode brigu o bolesnom ocu Zoranu (42). Za sve to vreme majku Gordanu, koja je napustila porodicu, viđaju samo jednom godišnje. Ali, ovoj vrednoj, vaspitanoj i veoma umiljatoj deci ništa nije teško kada treba da pomognu ocu, koji je oboleo od multiple skleroze, zbog čega je u invalidskim kolicima.

Zoran Antonijević je bio vozač u Građevinskom preduzeću „Put”. Najpre je 1999. godine osetio da ga izdaje desna noga. Nažalost, bolest je brzo napredovala, tako da je 2002. postao potpuno nepokretan. Otišao je u invalidsku penziju, ostao bez supruge i prijatelja, ali, srećom, imao je svoju zlatnu decu.

– Imao sam šest godina kada tata više nije mogao da se kreće. Nije mi teško da sa bratom Milošem okupam oca, da mu pomognem da opere zube, da ga umijem, nahranim i obučem. Milica ga brije, čisti kuću i sređuje garderobu. Od pete godine znam da sam ispržim jaja, podgrejem jelo za sebe i oca, skuvam mleko, donesem drva da se ogrejemo – priča za „Politiku“ Veljko hraneći oca.

– Ustajemo sat ranije da bismo našeg tatu spremili, pre nego što odemo u školu. Ali imam vremena i za igru i za drugare – dodaje Miloš. Milica je zadužena da brine o kući, ona zna i gde i kad se plaćaju svi računi – dodaje Miloš.

– Najteže mi je što moja deca nisu imala detinjstvo. Uvek moraju da budu kod kuće da bi mi pomagala. Žao mi je i što nisam mogao da se igram s njima, da ih nosim, učim da igraju fudbal. Ali, trudim se da ih ne sputavam i da im pružim sve što požele. Ali, ne mogu uvek. Evo sada bi dečaci trebalo da odu na ekskurziju, a Milica hoće da provede vikend s majkom. Ne mogu da joj to uskratim, a ne mogu ni da ostanem sam – kaže Zoran i naglašava da mu je najteže bilo kada su socijalni radnici hteli da mu oduzmu decu i smeste ih u hraniteljske porodice. Nije im to dozvolio.

– Spasonosno rešenje bio bi takozvani personalni asistent, koji bi preuzeo brigu o meni. Jedno vreme sam ga imao, ali je ta usluga ukinuta. Dok su deca u školi, razmišljam da varnica iz šporeta može da padne na tepih. I ja mogu da izgorim kao miš, jer niti mogu da pozovem u pomoć, niti mogu da pobegnem. Opština organizuje odlazak u Guču za nekoliko hiljada ljudi, a ne može da obezbedi asistente za samo pet ovdašnjih članova Udruženja multiple skleroze – s neskrivenom gorčinom priča Zoran, za koga inače svi koji ga znaju kažu da je redak primer tako teškog bolesnika koji ne sažaljeva sebe i svoju sudbinu. Kaže, san koji ga održava je da njegova deca završe školu i postanu dobri ljudi. A san njegove dece, nažalost neostvarljiv, jeste da im tata ozdravi.