(Ne)objavljeni novi svetski poredak

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 5. oktobra – Alo, zar ne vidite da se svet istumbao, zastranili smo, ne pomažu više vaši stari recepti, treba smisliti nešto novo, a u međuvremenu unesimo hitne korekcije. Ovako, otprilike, zvuče aktuelni razgovori na najvišim nivoima, političkim i biznismenskim, uz poplavu poziva s raznih krajeva planete Beloj kući, Volstritu.

Treba dobro upamtiti sve što nas je snašlo, da ne bismo ponavljali dosad počinjena zastranjivanja – učestalo upozoravaju i ovdašnji eksperti, uz pozive da „svet koji znamo, postaje svet kakav još nismo upoznali”. Nadovezuju se na iskaze francuskog predsednika Nikole Sarkozija da „ceo globalni finansijski sistem treba korenito promeniti” i da je „gotovo s kursom svemogućnog tržišta”, i nemačkog ministra finansija Pera Štajnbrika da je „Amerika izgubila status supersile u finansijskom sistemu sveta, koji će biti multipolaran (s više centara odlučivanja) i nikada više neće biti isti”…

Na delu je (ne)objavljeno rađanje novog svetskog poretka – sugerišu danas još dva eksperta u „Vašington postu”. Iz njihovih napisa proizlazi da je 21. vek, najavljivan kao garantovani progresista, izgubio kompas i uprkos smernicama ka razbibrizi u „Dizni vorldu” zabasao u zastrašujuće avanture „finansijskog Frankenštajna”, tako da mu predstoji – konkurs za projektovanje novog, još neisprobanog, puta u „svetliju budućnost”.

Džordž Buš nas je pozvao u šoping, a sada je stigao papreni ceh – konstatuje profesor istorije međunarodnih odnosa na Bostonskom univerzitetu Endru Basevik. Najkockarskiji potez aktuelnog, odlazećeg, predsednika SAD nije bio pohod na Irak, kako se obično smatra, već njegova poruka upućena naciji samo dve nedelje posle terorističkih udara 11. septembra 2001– smatra autor. Pa podseća da je Buš tada zemljacima preporučio: „Idite u ’Dizni vorld’ na Floridi, povedite porodice i uživajte u životu”. Drugim rečima – ne brinite za ratove u koje ćemo krenuti (Avganistan pa Irak), nego se prepustite razonodi i troškarenju, ponudivši tako koncept „opuštenosti” umesto solidarnosti sa oružanim akcijama koje je proglašavao za „spoljnu odbranu otadžbine”. To jest – da, dok vojnici ratuju na dalekim frontovima, narod treba da se prepusti „terevenkama”, potpomognutim i (o)lakim kreditima ovdašnjih banaka.

Kao – tamošnje razaranje, olakšava ovdašnje pazarenje. Uz dodatni putokaz – sledite ponašanje države – zadužujte se maksimalno kao i ona, uvećavanjem budžetskog deficita, jer je sve to „za dobro i nas i čovečanstva, čiji smo mi lideri”.

Iako su ovdašnji lideri objašnjavali da, u prvoj godini ovog stoleća, uzimaju „odbrambeni kurs”, njihova strategija je, zapravo, bila „ekspanzionistička” pri čemu je glavni cilj bio „obezbeđivanje američke prevlasti na nestabilnom (i energentima prebogatom) proširenom Bliskom istoku” – ocenjuje Basevik. Podseća i na reči tadašnjeg šefa Pentagona Donalda Ramsfelda da „suočeni sa izborom da li da (zbog terorističkih atentata otetim putničkim avionima) promenimo naš život, što je neprihvatljivo, ili njihov život, odlučili smo se na ovo drugo”.

Rezultat je bitno drugačiji. „Prošireni Bliski istok” je u produženom košmaru, doduše nove vrste, a Amerikancima su uvećane nevolje koje su uzdrmale i svet – čije je novo komešanje počelo zbog jednostrane američke intervencije u Iraku, za čim je usledilo drastično poskupljenje nafte kao i finansiranje rastućeg američkog duga, da bi usledio i zarazni šok sa Volstrita. „Raskalašnost (SAD) kod kuće i napolju dovela je do ozbiljne krize, pokazavši da ne funkcioniše usmeravanje (Bušovo) Amerikanaca ka ’Dizni vorldu’” jer su stvari krenule „naopako” – ka brigama koje ne mogu da potisnu ni čarolije Mikija Mausa, Paje Patka… „Po svim ekonomskim merilima, sadašnja finansijska kriza nadmašuje domete ’rata protiv terorizma’ (proglašenog pre sedam godina) i pogađa više ljudi i zemalja – ukazuje Dejvid Rotkof iz vašingtonske Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir. „Tekući ekonomski debakl” istoričari će, kaže, najverovatnije obeležiti kao globalnu prekretnicu – kraj jednog i početak drugog razdoblja”. Ova kriza je, dodaje, izazvala zabrinutost ne samo neprijatelja Amerike nego i njenih saveznika, koji nastoje da pronađu odgovor na pitanje „da li smo (globalno) na početku kraja i kapitalizma američkog stila i američke prevlasti”? Svet je obuzet raspravom, nastavlja, o „tržišnom fundamentalizmu koji proizvodi nejednakosti”, a što vidi kao „otrovnu ideologiju”, nastalu iz ovdašnjeg „nesvesnog stvaranja finansijskog frankenštajnskog monstruma, neregulisanog, rizicima bremenitog, globalnog tržišta”…

Po Rotkofu, talas savremenog „antiamerikanizma” dobrim delom proističe iz viđenja da je Vašington „arhitekta, šampion i glavni korisnik globalnog sistema koji donosi vajdu malobrojnima na račun mnogobrojnih”. Pa citira da „živimo u svetu gde 1.000 osoba na vrhu lestvice kontroliše duplo više imetka nego 2,5 milijardi ljudi na dnu tabele i gde 10 odsto elitnog sloja raspolaže sa 85 procenata svega”.  

Hroničari primećuju i jedan strateško-porodični paradoks. Džordžu Bušu starijem, ocu sadašnjeg šefa Bele kuće, pripala je čast da vlada u vreme pada Berlinskog zida, dok njegovom sinu sada prebacuju da primenjuje „socijalističke mere” – državnom intervencijom, vrednom bar 700 milijardi dolara, za spasavanje Volstrita, simbola „slobodnog tržišta”.

Dinastičnost Bušovih sadrži i specifičnu nit. Ekonomska posrtanja starijeg su koštala reizbora, a mlađi ih ostavlja kao dugoročno teško nasleđe u kome se nazire (ne)objavljeni, ovde neželjeni, novi svetski poredak…