Konsenzus ili iluzija dve države

Hamas je aktivirao palestinsko pitanje. Predsednik Džozef Bajden morao je Ameriku da vrati na Bliski istok i sada bi, posle okončanja rata u Gazi, da aktivira scenario rešenja po principu dve države, Izraela i Palestine.

Da li je, 75 godina od rezolucije UN o podeli Palestine i uspostavljanja arapske i jevrejske države, napada arapskih armija na Jevreje i nastanka Države Izrael, još održiva ideja formulisana sporazumom iz Osla 1993, za koji su tadašnji palestinski vođa Jaser Arafat i premijer i šef diplomatije Izraela, Jicak Rabin i Šimon Peres, naredne godine dobili Nobelovu nagradu za mir?

Može li „jedini katolički Jevrejin”, kako zovu Bajdena, da ostvari prodor u vreme kad su mirovni pregovori zamrznuti punu deceniju, kad jevrejski kolonizatori planiraju aneksiju okupirane Zapadne obale i pojačavaju nasilje protiv Palestinaca, a pojas Gaze drže pod blokadom i u vremenima kada nema rata?

„SAD su posvećene rešenju dve države”, napisao je ovih dana savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan. Uverena da posle decenija ratova, okupacije, terorizma, represije i ustanaka konflikt ne može da bude rešen oružjem, a strahujući od proširenja sukoba po regionu, i Evropska unija ponovo je počela da istražuje načine kako da realizuje svoju staru podršku ideji dve države koje u miru žive jedna pored druge.

Bajdenu je duga politička karijera omogućila da sedam puta putuje u Izrael kao senator, tri puta kao potpredsednik i dva puta kao predsednik i da upozna sve izraelske premijere od vremena Golde Meir. Da li je time i svojom „nepokolebljivom podrškom” Izraelu tokom rata u Gazi stekao dovoljan kredit da utiče na premijera Benjamina Netanjahua, koji je svakom novom izbornom pobedom put ka dvodržavnom rešenju pregrađivao novim rampama?

Izraelski premijer samo je jednom, 2009, pomenuo rešenje po kojem bi demilitarizovana palestinska država priznala Izrael. Od tada se drži ideje da Palestinci treba da imaju „manje od države”, da Jerusalim mora da ostane ujedinjen pod izraelskim suverenitetom i da jevrejska naselja na Zapadnoj obali treba da postanu deo Izraela.

Uprkos svoj solidarnosti, Bajden ima zamerke za Netanjahuovu politiku koju sprovodi uz pomoć religioznih cionista, radikalnih nacionalista i jevrejskih ultraortodoksnih supremacionista. Predsednika, koji je Izraelca već kritikovao zbog pokušaja ograničavanja moći sudstva, čekaju izbori, a demokrate su sve manje sklone jednostranom popuštanju Netanjahuovoj palestinskoj politici.

Priznavanje palestinskih prava više nije političko samoubistvo u Americi. Bajden bi da bude mirotvorac, a da li je u stanju da realizuje ideju dve države zapadno od reke Jordan drugo je pitanje. Imao bi podršku zapadnih saveznika, Rusije i Kine. Mnoge arapske države odbijale su da normalizuju odnose s Izraelom pre formiranja palestinske države, ali takav pristup ozbiljno je načet u vreme administracije Donalda Trampa i njegovih Avramovih sporazuma, koji su znatno marginalizovali palestinsko pitanje. Njegov „Posao veka”, radikalni otklon od tradicionalne američke diplomatije, Palestinci su glatko odbacili čim su shvatili da štiti samo prava Izraela, politiku aparthejda i jevrejskih naseljenika, a potpuno ignoriše palestinsku ambiciju za autonomnom državom.

Amerikanci su tada prestali da budu kredibilan posrednik u konfliktu, a Bajden bi to da popravi. Neophodan mu je – Netanjahu.

Da bi bila stvorena država, Zapadna obala mora da se oslobodi okupacije. Tri decenije od sporazuma iz Osla jevrejska naselja gotovo potpuno onemogućavaju formiranje palestinske države, a aneksija Jerusalima kao večne i nedeljive prestonice Izraela blokira ideju da istočni deo bude glavni grad nezavisne Palestine. Netanjahu ubrzava jevrejsku kolonizaciju, koja gotovo svakodnevno smanjuje palestinsku teritoriju. Time iscrtava sasvim nove granice ignorišući rezolucije UN koje govore da granice treba da slede linije pre rata 1967.

Kritičari sa izraelske desnice žele da Izrael anektira najveći deo Zapadne obale, ali gube iz vida međunarodnu reakciju na jedan takav unilateralni korak. Na levici postoje oni koji bi da Izrael izgubi svoju jevrejsku celovitost i postane dvonacionalna izraelsko-palestinska država – što bi bilo ravno nacionalnom samoubistvu. Mnogima je jevrejski karakter države važniji od demokratskog.

Poslednja inicijativa na temu dve države zabeležena je 2013/14. uz posredovanje Vašingtona, ali bez uspeha. Danas opasno veliki broj Izraelaca i Palestinaca zaključuje da formula dve države nije rešenje i da ponašanje izraelskih desničarskih vlasti ukida svaku perspektivu nezavisne Palestine. Netanjahu je marta 2015. jasno dao do znanja da palestinske države neće biti dok je on na vlasti. Uz očekivani dalji zaokret Izraela udesno posle rata u Gazi, palestinski horizonti deluju još zamračenije.

Bajden ne deli to mišljenje. Uprkos složenoj geografiji i demografiji, udaljenim perspektivama mira, smatra da je teritorijalno pitanje još rešivo i da samo SAD imaju kapacitet da na ruševinama podignu mir. Izrael konflikt ne može da reši bez američke podrške, a pitanje je koliko će daleko šef Bele kuće biti spreman da ide u pritiscima da zakleti protivnik palestinske države popusti. U suprotnom, realno rizikuje da se pridruži kolekciji američkih predsednika čiji su mirovni planovi i inicijative tokom decenija pokopani u pesku Bliskog istoka.