Treba preživeti ovo teško vreme

Od „Čovek je priroda”, preko „Kratkog života” pa do „Stvaralac je živ”, sve su to međuprožimajući ciklusi tokom kojih smo upoznavali i još upoznajemo Andreu Ivanović Jakšić i njena promišljanja o čoveku, njegovoj krhkoj biti, prirodi sa kojom je u dijaloškoj razmeni i egzistencijalnom trenu koji traje samo danas u svojoj neponovljivosti. Njena nova izložba otvorena je u Galeriji Rima u Beogradu, traje do 29. novembra i nosi naslov treće na početku teksta pomenute sintagme „Stvaralac je živ”.

Ona nam prikazuje svoje najnovije radove nastale u proteklih nekoliko godina i upitana o naslovu kaže u kratkom razgovoru za naš list:

– Zašto živ, zato što sam živa!!! Slavim život i u pregorevanju, jer treba preživeti ovo vreme, sebe. Osvestiti da svaki udah i otkucaj nisu uzaludni. Voleti život. Mi smo samo bljesak, varnica između tame pre rođenja i one posle smrti…

Monumentalni objekti-slike umetnice iz Zrenjanina prvi put se predstavljaju ovdašnjoj javnosti pod ovim krovnim nazivom, dok je deo njene najnovije produkcije premijerno predstavljen u martu, na njenoj samostalnoj izložbi u Beču, realizovanoj u partnerstvu bečke galerije Dit i Galerije Rima.

„Nastale u postpandemijskom periodu kolektivnih i ličnih (samo)preispitivanja nakon perioda egzistencijalne krize i nove realnosti, radove iz poslednje tri godine objedinjuje frenetična energija novog, ekstatičnijeg odnosa prema životu. Forme bujaju, kovitlaju se i usložnjavaju preko granica zadatih okvira, šire se u svim pravcima, bez logike i obrasca. Ravnoteža između umetnosti i prirode, tako vitalna za Andreino stvaralaštvo, u ovim objektima pomerena je u korist prirodne tvari čije je nastajanje životna, a ne estetska nužnost. Otuda se i čini da je u najnovijoj grupi radova naizgled sirove i nebrušene pojavnosti – umetnica želela da obnovi svest o svom čistom postojanju, pre nego njegovom karakteru i specifičnostima”, navodi Nevena Martinović, istoričarka umetnosti, u katalogu izložbe i apostrofira:

„Čini se da je najveći umetničin napor u ovom delu bio da izbegne uređenost, da ne uspostavi obrazac i da ne krene predumišljenom stazom, sve nastojeći da pronađe adekvatan izraz za najpotentniju inicijalnu energiju haosa koja prethodi uspostavljanju prve pravilnosti, oblika, ciklusa.”

A sama autorka o povezanosti njenih ciklusa kaže:

– I u ciklusu „Kratak život” ostala sam dosledna istraživanju smisla postojanja – života, stvarajući dela koja sopstvenim preobražajem, prikazuju one nevidljive stvari, ogoljene, onakve kakve jesu... (na relaciji unutra-spolja-spolja-unutra, svetlosti i tame, čoveka-prirode-društva, neophodnosti njihovog zajedničkog bivstvovanja i harmoničnog sjedinjavanja). Kao i u ciklusu koji mu je prethodio, nastalo delo sadrži u sebi umetničku akciju kao element umetničkog dela i delo kao otisak ideje odnosno akcije u materiji prirode…

Podsetimo, naša sagovornica diplomirala je 2005. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na slikarskom odseku, u klasi profesora Milana Blanuše. U svom radu se bavi različitim medijima i formama vizuelnog izražavanja. Samostalno i grupno izlagala je u zemlji i inostranstvu (Japan, Mađarska, Švajcarska, Austrija). Radovi joj se nalaze u državnim, privatnim (Srbija, Grčka, Italija, Švajcarska, Japan, SAD) i korporativnim kolekcijama „Filip Moris internešenel – Niš Art fondejšen” i „Viner štediše”.