Kad bih bio premijer

Istinskog državnika trebalo bi da odlikuje jedna posebna vrsta hrabrosti. To je ona hrabrost kojom se, uprkos osećanjima i predrasudama, nacionalni interes procenjuje hladnokrvno i trezveno.
Istinski državnik ume da vidi stvarnost onakvu kakva jeste. Za njega ne postoje obziri van onih realnih. Njegov pogled na položaj i stanje sopstvenog naroda mora da bude bistriji i dalekovidiji nego ijednog drugog njegovog sunarodnika. Njegova dužnost je da vodi, a ne da se povodi. Njegov zadatak je da govori ono što niko drugi ne razume ili ne sme da izusti. Istinski državnik je onaj koji prima odgovornost i ne deli je ni s kim. To bi trebalo da bude onaj koji misli najdublje i čija je reč najteža.

Istinski državnik bi trebalo da raspolaže jednim jedinim oružjem – gvozdenom logikom. Jedino se tako nacionalni interes može pravilno shvatiti i odbraniti.

Lako je obećavati i zaklinjati se bez pokrića. Još je lakše podilaziti narodnim osećanjima i neostvarivim željama. A najlakše je vlast doživeti kao povlasticu, a sebe kao istorijsku ličnost.

Razlika između teškog i lakog je razlika između državnika i vlastoljupca.

Posledice grešaka u proceni čoveka na vlasti, makar on bio i najdobronamerniji, snosiće narod i to, nažalost, u više generacija. Vlastodržac eventualno može da izgubi svoj dobar glas i izbore. Na tome se njegova odgovornost završava. Ali, teret ispravljanja njegovih grešaka uvek pada na običan puk, i onaj sadašnji, ali i onaj koji tek dolazi.

Kosovo jeste teško i bremenito pitanje. To niko ne može da ospori. I to ne samo zato što je ono srpski zavet i amanet, što je naša narodna svest izgrađena na temelju tog mita, nego i zato što za Srbe i njihov nacionalni interes, u ovom trenutku, ne postoji dobro rešenje. Kamo lepe sreće da na Kosovu živi milion Srba i sto hiljada Albanaca. U tom slučaju naša istorijska kolevka bi zaista pripadala nama, kao što je to bilo nekad davno u vremenima koja su, avaj, prohujala zanavek. Danas je na Kosovu stanje sasvim obratno. Zlehuda sudbina je tako htela. Istorija, neprijatelji, osvajači i čežnja za boljim životom terali su nas s Kosova na sever. Te proklete seobe, izazvane milom ili silom, svejedno, bacale su Srbe kao narod na različite strane. Ponegde su im omogućile i da postanu većina i da nekad tuđu zemlju proglase za svoju. Ovde je primer Vojvodine najrečitiji.

Na Kosovu, u ovo naše nesrećno doba, ostao je od Srba samo onaj što je morao. Jadni Srbin koji nikakvog boljeg izbora nije imao. I on je, kao po nepisanom pravilu nemilosrdne i bezosećajne realnosti, najveći gubitnik i stradalnik.

Šta bi, dakle, jedan istinski državnik mislio i radio u današnjoj situaciji u kojoj su se Srbi i Srbija našli?

Morao bi pre svega da prihvati neumitnost činjenica, ma kako strašno i preteće one zvučale. A one govore sledeće.

Na Kosovu živi više od milion Albanaca i jedva sto hiljada Srba. Tamošnji Albanci dugo već ne iskazuju nikakvu volju da žive u Srbiji. Naprotiv. Njihovo jednodušno raspoloženje jeste da se odvoje od Srbije i da stvore sopstvenu državu.

Srbija je u poslednjih dvadeset godina pokušavala, i mirnodopskim i vojnim sredstvima, da Kosovo vrati u svoj državni sistem. Bez uspeha.

Srbija je, posle mučkog bombardovanja NATO-a 1999. bila prisiljena da povuče svoju administraciju i svoje snage s Kosova i da ga preda na upravu predstavnicima Ujedinjenih nacija i NATO-a.

Kosovo je sastavni deo Srbije samo na hartiji. U stvarnosti, od suvereniteta Srbije nad Kosovom nije ostalo ništa.

U najboljem slučaju za Srbiju, tako će i da ostane. Srpske vlasti se nadaju samo jednom: da Kosovo u formalnom smislu ne postane nezavisna država. Sve drugo su spremni da prihvate.

Akutan problem na Kosovu se otvorio otkad su ustavnim amandmanima 1968–1971, a potom i ustavom SFRJ iz 1974, dobili punu autonomiju i nezavisan položaj u odnosu na Srbiju. Nije jasno kako današnja srpska vlast misli da će još viši stepen samostalnosti (predložen u planu Srbije o suštinskoj autonomiji Kosova) rešiti problem.

Ukoliko bi, kojim čudom, kosovski Albanci prihvatili predlog Beograda i odlučili se da učestvuju na parlamentarnim izborima u Srbiji, oni bi, kao jedinstvena grupa, imali najveći broj narodnih poslanika u srpskoj Narodnoj skupštini. Bez njih bi bilo gotovo nemogućno formirati vladu, a njihova mogućnost da politički deluju u korist svojih separatističkih interesa stekla bi pun demokratski zamah

Ukoliko bi se opredelili za nasilan vid borbe za svoje ciljeve, Srbija bi postala poprište terorističkih akcija u kojima bi jamačno stradali nevini.

Podela Kosova je opasna za Srbiju pre svega zbog toga što bi Albanci u tri opštine na jugu Srbije odmah zahtevali da se pripoje Kosovu. Time bi bio presečen pravac sever–jug, žila kucavica srpskog regionalnog razvoja.

Ako je sve ovako rđavo i beznadežno, šta da se radi? Ima li uopšte rešenja, iole korisnog za Srbiju i naš narod?

Evo odgovora, više kao tema za razmišljanje, nego kao konačno rešenje.

Za svoju konstruktivnu ulogu i prihvatanje statusa Kosova u vidu "nadgledane nezavisnosti" Srbija bi trebalo da traži:

1. Punopravno članstvo u Evropskoj uniji u roku od jedne, maksimalno dve godine.

2. Hitan i vanredan prijem u NATO.

3. Dodatnu međunarodnu finansijsku pomoć od više milijardi evra godišnje u sledećih nekoliko godina.

4. Pravičnu naknadu za srpsku imovinu i priznanje njenog materijalnog uloga na Kosovu.

5. Pravo glasa na Kosovu za sve Srbe i nealbance rođene na Kosovu, bez obzira na to kad su Kosovo napustili i gde su se nastanili.

6. Eksteritorijalnost verskih i istorijskih spomenika na Kosovu i ničim neograničeno pravo Srbije da se o njima stara, kao i garantovano pravo svih Srba da ih slobodno posećuju.

Da li bi srpsko javno mnjenje prihvatilo i odobrilo jedan ovakav plan? Da li bi međunarodni činioci i institucije pristali na jedan ovakav predlog? Iskreno, ne znam, ali znam da bi vredelo pokušati.

Kako bi potomstvo sudilo o nama? Ni to ne znam, ali neka taj sud bude prepušten njima. Na nama je da učinimo najbolje i najkorisnije za svoj narod u današnjem vremenu. Sve drugo je, bojim se, jeftina i prazna priča.

Istoričar, zamenik predsednika DHSS-a